MILE RBINA: Mare ALAPAČA nadimak je stekla zbog svoje jezičine!

Teški su dani kad se moraš dignut nakon pijače do kasna. Takov je bil i vaj dan. Stara me istirala da joj odnesem paketić na poštu. Ni bilo druge, starog ni bilo i ja sam moral na friški zrak. Kad sam izašal, niš nis vidil. Tolika je magla bila, a bilo je oko podne.

Reko -bolje je i tako, neke stvari je i inače u Brinju bolje ne vidit. Zato se magla i tako dugo zadržava. To mora da i nom gore idemo na živce pa nas dugo drži pod maglom, da nas i on čim manje gljeda. Tako sam se spotrkival putićem prema pošti. Usput sam prošal pokraj kuće Mare Alapače.

Nadimak je stekla zbog svoje jezičine. Ona je uvike upućena u sve ča se događa i ne događa u vom kraju. Zna svaku bolest od svakoga, sve ča je ki kome rekal, ki se s kime povatal, ki je čiju ženu nategnul, čija se žena s kim po noći vozi do Palježa i sve ono ča i ne znaš da ti se desilo. U noj magli ja i nis vidil njenu kuću. Moral sam čim prije do pošte pa na kafu. Spotrkival sam se i dalje.

Ušal sam u poštu. stal u red i lipo pričekal da se šest bab ispripovida sa susedom na šalteru, a onda sam nakon skoro ure predal paket i požuril preko puta na kafu. Tamo je već bilo nih ki stražu držidu od jutra do sutra. Slave me vidil sa šanka i blenul.

-O Mile? Pa ča ti nisi u bolnici?

-Jesi ti pijan već u podne? Ča pričaš? –rekal sam.

-Nis pijan. Ja sam čul da te hitna otpeljala jutros.

-Kakova hitna, daj me nemoj zajebavat.

-Mile čaš ti? – pitala me konobarica.

-Duplu kafu s mlikom. Odkud tebi da sam u bolnici?

-Daj i meni dupli konjak, -okrenul se Slave

–Čul sam da ti ni bilo dobro, da si krenul pišice u bolnicu, al da nisi mogal odat pa je došla hitna po te

. -Ti nisi normalan. Ki ti je to rekal?

-Teta Zora. Njoj je rekla Mande ku je nazvala Mikina ujna.

-E ma od kud njima to, pa nijedna ne žive blizu moje kuće? I ča se ja pravdam sada, pa vidiš da nis u bolnici i da mi ni niš! – sad sam već popizdil.

-Pa ča ja znam, možda su te već pregljedali pa pustili. Možda si kakovu terapiju dobil.

-Nis nikakovu terapiju dobil! Ni mi niš!! Daj me pusti da sad kafu popijem!

– Ča galamiješ na me? Ne znam ja niš! Tako sam čul. A i nekako su ti oči krvave.- zaključil Slave.

-Napil sam se sinoć! Eto to mi je! Aj u kurac munjeni. Koliko ti je to? –pital sam konobaricu jer sam til otić leć prije nego me Slave do kraja izmunjeni.

-Dupla kafa s mlikom i dupli konjak… a daj dvajst kun.

-Kakav konjak, pa nis pil… –onda sam se sitil. Slave je gljedal na televizor rezultate kladionice.

-Na i aj bog. Idem ća. Slave, bog.

-Bog. Ni okrenul glavu, i dalje je blejal u rezultate.

Van sam izašal nervozan, magla je bila i dalje. Na cesti sam srel još par poznati, svi su me pitali kako sam i nekako me gljedali čudno. Onda sam skrenul na put kući, a tamo sam se moral izmaknut kamijonu kaj je dolazil. Bil je to šumarski, s prikolicom i natovaren s trupci. Onda je i on stal, otvoril se prozor pa je izašla glava Ante šumara.

-Buog Mile!

-Bog.

-Jel te pušćalo iz bolnice? Jel sad sve dobro? Kako ti je sad?

-Nis ni bil u bolnici! Nis imal zač! – deral sam se jer je kamion brenčal.

-Ča kažeš? Imal si tlak? – deral se vaj odozgo.

-Kažem, KI TI JE REKAL DA SAM U BOLNICI?

-JAVILA MI BABA MOJBITELOM. MISLIL SAM TE POSITIT DANAS POPUODNE!

-Vozi ća, ni mi niš! – deral sam se i pokazal rukom da ode.

-Dobro, bolje da si kod kuće, danas imam još četire ture za otpeljat, ne znam bil stigal u bolnicu! – viknul je, ubacil u brzinu, dal gas da me usmrdi auspuvom i otišal dalje.

Sad sam već bil živčan. Dok sam tako ljut išal kući slučajno sam pogljedal u Marinu kuću i vidil kako se zavisa pomakla. Onda mi je došlo iz guzice u glavu. Stal sam na cesti, okrenul se prema kući i dreknul koliko sam mogal:

-EVO TI NA!! VIDI DA MI NI NIŠ, NIS BIL U BOLNICI, NIS BIL U ZATVORU, I SAD IDEM KUĆI!

Zavisa se brzo vratila nazad, a ja sam otpizdil pravo kući. Staroj sam samo u prolazu rekal kako sam predal paket i da idem spat.

Ona je rekla:

– a odi ako ti ni dobro. –i nastavila delat po kuinji.

Ja sam stal, i onda blisnul vrati. Par dan posli toga, u Brinju sam čul da su mi skoro luđačku košulju navukli tog dana, da su me pustili nakon par inekcija, al da me opet uvatilo po putu kući.

Kako ja nis rekal niš drugo osim –e pa jes- brzo me mimoišla priča, a onda je došal neki drugi na red.

Vaj put Slave za kog se pronil glas kako je izgubil velike novce na kladionici da je stari moral prodat blaga, šume i zemlje da to povratije. Njegovog staroga je skoro srce uvatilo kad je čul a pogotovo kad su ga počeli salićat da im proda svoja tri gaja, njegovi deset krav i sve no ča je godinama obrađival pod Škamnicom. Slavi više niki ni til platit konjak jer su se bojali da će ih žicat novce za posudit pa da vrati ča je izgubil. Bižali su od njega sve dok ni počela priča o ženi ku je druga žena uvatila sa njenim mužem, negdi u Palježu, zavučene u autu. Kako si i jedna i druga bile zgodne, a vaj malo odeblji, puol oni ki nisu spadali u kategoriju lipotanov se ponadalo kako bi se i oni mogli omastit.

Jadne žene nit su bile nit su znale. Onda jedno dva miseca nisu izlazile iz kuće. Muž kog je tobože uvatilo, prvo isto ni izlazil, a posli se pojavljival kej da je zvizda oni filmov i sa „alatom“ od dobri 30 bez glave. U birtija su mu plaćali pijače. Onom drugom su se smijali.

A Marina zavisa još ni pala. Samo se malkoc pomakne, ulivo il udesno.