MILE RBINA: Odmrzavanje brave na autu u ličkom snigu

Došla je zima. Kej i svi Ličani tako su i Brinjaci med najboljim jebačima u državi. Pol godine se jebedu sa drvi, pol sa zimom. To je sve ča bi ja mogal reć o tome. Da barem mogu bit medvid pa prespat od prvog sniga pa do prvog cvića, al to tako ne ide. Vako se komotno mogu ubrojit u kategoriju nih jebačev. S druge strane moja purgerica mi se više ne javlja otkako smo se napili letos, a naj munjeni Marke izvel striptiz predanjom. Ne bi ni to bilo toliko strašno da ni došla njena mama pitat jesmo gladni i oćemo li ča pojist…

Marku je već prebacilo pa je pomislil da je došla njena starija sestra i onda je – ma neću više ni pričat o tome! Uvati me jad i muka kad se sitim ča mi je sve propalo š njom radi tog blitvana. Ovako sad ležim sam u krevetu pod poplunom, pokril sam se po glavi. Nemam pojma koliko je ur, i ka je doba. Niš mi se ne dela, a i nikud mi se ne izlazi. Znam samo da je vani snig i da ga ima jedno metar. I lipo ću sad, vako zamotan zaspat i probudit se na vičeru. Još ako budedu police i slanina…uf.. .Taman kad me naj prvi san uvatil stara je dreknula:

– Milee! I onda došla na vrata: – Mile, ajd diž se! Neš valjda celi dan prespat?

– Ajoooj.. ma daj me pušti.

– Ajde diž se! Došli su ti prijatelji. Nemoj me sramotit. Vidi ka je ura!

– Kakvi prijatelji, neću nikuda van. Reci da sam bolestan.

– Aj’ diž se. Ne melji. Došli su ti Pekmez i Marke. E, baš su mi trebali nji dva!

Mika Pekmez je još jedan nih o kojim će se, ako se takva ikad bude pisala, nać mesto u knjigi brinjskih intelektov. Nadimak „Pekmez“ dobil je zbog svoji zubov. Kej i svi pravi brinjaci, od zubara je bižal kej vrag od tamjana. Kako su zubi propali još u osnovnoj školi, u školskoj kujinji je jil samo pekmez na mekači od kruva. Koricu je uredno obrezival. Srednju je još nekako izgural, onda je počel mršavit pa više ni imalo smisla cuclat rezance i pekmeze, jer je skoro crkaval od gladi. Odlučil se povadit kljove i napravit umjetne zube. Kako je imal strica u Njemačkoj, posudil je novce i napravil gebis. Ni više til doć u situaciju da ide kod zubara pa je odlučil, u cilju zaštite od brzog trošenja zubov, da će napravit dva gebisa. Jedan mu je bil za tvrdo meso, a drugi za juvu. Onaj „jušni“ je bil non-stop na položaju, a drugog je držal u žepu.

I toga je vadil samo u specijalim prilkama – na svadbama, kad bi došla janjetina. Onda bi izvodil celi cirkus s time, nakon juve je gural prst u usta i čupal naj „jušni“ van, stavljal ga na salvetu, a drugi vadil iz žepa, iz neke kutijice ka je izgljedala kej ona od sunčanih naočalov, pa onda uvežbanim potezom mećal ga u gubicu. Jušni gebis bi onda fino prebrisal salvetom, spremil u (drugu) kutijicu i nastavil jist. Ponekad su ljudi oko njega znali povraćat kad bi vidili taj ritual. E, to je moj prijatelj Mika Pekmez. Volim ga zbog toga. Stoput sam se nasmijal do suza kad bi krenula ta egzibicija. O drugome, Marki, već je sve rečeno. I sad sam se opet sitil kako me je „rešil“ moje purgerice, pa sam se počel ljuto dizat. Mislil sam mu reć da ode ća i da neću van. U kujinji su sidila nji dva, veseli kej da je Božić. A do Božića je ostalo još dobrih 15 dan.

– Eee Mile, leventino jednaa! – grajnula su oba u glas.

– Kakovo spanje u va doba!

– Strina, a jeste se usrićili sa njim, ajoooo! Celi život će preležat u krevetu!

– Aj ne serte obadva! – rekal sam.

– Ne ljuti se. Došli smo po tebe da odemo malo u varoš. – reče Marke.

– Nego ča! A i ja sam metnul nove zimske gume na Golfa, pa da ih malo probamo na voj snižini.

– Ća ti vride nove gume kad je auto krama. – rečem ja.

– E, zapamti ča ću ti reć, da ni jedan švabo ni krama. Evo ima u njemu 20 godin, a još ide i pali kej da je nov. – reče Pekmez.

– Tako je. Nema do noga ča švabo napravi – ubaci se stari.

– Eto na! Ča sam ti rekal! Vidiš da i teče zna! – dočeka Pekmez „zvanje za dvisto“.

– Ma daj o čemu vi? Pa stari nikad nije vozil ništa drugo osim „Opela“, a ti nisi ni čul da postoji druga marka osim „Golfa“ dvojke! – počeli su mi ić na živce…

– Znaš ča, da ti ja rečem… – počel je Pekmez.

– Neću slušat, idemo van. Ajmo, diž’te se! I tako smo se pokupili van. Snižine okolo koliko ti srce oće. A pokraj smeta u dvorišću, kojeg sam moral iskidat da bi stari mogal van sa „Opelom“, iako po zimi auto i ne izlazi iz garaže „da ga ne bi sol izjila“, stajala je karampada od golfa. Pekmez je još nešto komentiral o guma, Marke je šnjim obilazil okolo auta i pametno klimal glavom. Seli smo unutra, a Pekmez je nastavil priču Marki: … to su ti Sava eskimske gume. Bolje nego Mišelin. Proizvode ih baš za Sjeverni pol, a znaš da tamo sniga ima priko cile godine. A i taj snig je oštriji nego vaj naš. Pa i gume moradu bit čvršće.

– Je je, čvršće- potvrđival je Marke.

– Je, je. I njiovi autoputi imaju drugačiji asfalt, moradu bacat više katrana unutra da se gume bolje lipidu za podlogu – rekal sam ja. (Bože, ča ja moram slušat)

. – E, da. I to. – zaključil je Pekmez i okrenul ključ. Golf je zaštucal, okrenul jedno pet puti, a onda kresnul. Iz auspuha je izašal oblak dima, nešto je puknulo, a onda je ciela rpa sniga iza auta bila zašpricana crnim flekama.

– Vidiš, a? Jesam ti rekal kako kreše* – dreknu Pekmez.

– A i vo luož-ulje je dobre kvalitete, ne razređuju ga puno na pumpi. Koliki su minusi vani?

– A ča ja znam, jedno minus pe-šest – reče Marke

– Eto na. – zaključi Pekmez.

I tako smo krenuli u obilazak birtij. A vani je počelo lagano kijat. Malo kašnje smo morali izać i pogurat auto jer je ralica očistila samo glavnu cestu. Sporedne ne jebedu za suvu šljivu, pa uvik ostane smet zamrznutog sniga na križanju. Pekmez je umislil da vozi terenca pa je til preskočit takav smet, na prvu. I naravno da smo ostali zaglavljeni na sredini auta. Prednji kotači su šlajfali u prazno, a zadnji skoro da su bili i u zraku. Isti efekt. Dok smo upinjali, Marke ni imal sriće, jer je stajal na noj strani di je auspuh. Kad je Pekmez stisal gas, jer je mislil da će tako lakše izać, iz auspuha je zadimilo, puknulo i Marke je do nosa bil prekriven crnim flekama pregorenog ulja, luože i vrag zna čega još.

– Jebo te taj tvoj auto, da te jebo! – vikal je Marke

– Ajde, ajde, guraj, skoro da smo izašli! Ča si stal! – deral se Pekmez kroz prozor. Ja sam umiral od smija.

– Pusti gas, majmune jedan, iz druge kreći! Svega si me zasral s ovim auspuhom! U taj čas je golf izašal iz smeta, Pekmez se je odvezal jedno dvajst metri niz cestu, valjda za sigurnost da ne bi opet negdi zaglavil. Onda smo se ukrcali. Marke se brisal rupčićem. Vani se još probal umit snigom, skinut ku fleku sa jakne i lač. Nešto je rešil, ali sad je više bil, nako, razmazan. Pekmez je u retrovizor gljedal kako se vaj briše rupčićem

– Nemoj mi reć da si se uznojil? – reče on Marki.

– Ti bi se stvarno trebal malo više sportom bavit. Ili prestat pušit.

– Jel on mene zajebava ili ča? – Marke je pogljedal u me.

– A je u pravu je. Malo si pal u kondiciji. – rečem. I dalje me smij držal.

– Sa koji se ja konji vozim. – mrmljal je Marke dok se nastavil brisat. I tako smo krenuli dalje. Rešili smo proć put od početka do kraja Brinja. Od birtije do birtije. I zamotali prema Josanu. To će nam bit startna crta. A snig je i dalje kijal. Oblaci su bili crni kej ono ča izlazi iz Pekmezovog auspuha. Ne znam ka je već ura, ali znam da je mrak odavno pal. Mi smo taman bili pri kraju rute. Sad smo visili u Viktoriji na šanku. Jezičine su već dobrano zaplitale. Ne toliko od naših rundi, nego od brinjskog običaja, da čim neki uđe u birtiju, a ka ni puna, kad naruči pijaču za se, onda reče i – „daj za ne dečke tamo“ ili „daj i za Milu i njegove dečke“, ili „daj i za Marku i njegovo društvo“ ili „Pekmez, ča ćete ti i dečki popit?“

Pravi brinjak nikad neće odbit pijaču koju drugi zovedu. I zato smo sad bili pijani, onako, uredno.

– Oćemo kući? – rekal sam.

– Kakva kuća? Idemo dalje pit.– Pekmez će.

– Ja sam za. Ku’ćemo sad? – zaplital je Marke.

– Ajmo još do Jezeran’.

– Ima u „Volanu“ nova kon’bar’ca.

– Nova, a? Ka? Jel je znamo? – rekal sam preko pivske boce.

– Nemam pojma, kažedu da ni odavde.

– Ajmo još jednu putnu, pa gremo. I tako smo naručili turu i onda se ukrcali u Golfa. Prije toga smo skinuli pol metra sniga sa krova i haube, jer je vani krkalo kej blesavo. Ruke su nam se smrznule, pa smo u auto putem do Jezeran puvali u nji. Osim Marke, on je, zato ča je sel naprvo, imal zadatak kroz prozor rukom obrisat snig sa šajbe kojeg je nanosilo putem. Pekmezu, naravno, ni radil jedan brisač. Ni ni čudo obzirom da je elektro-motor od brisačev, po potrebi vadil za ražanj za janje, pa ga vraćal nazada.

Kad smo došli do Jezeran, Marki su prsti toliko obamrli i poplavili da je u prvoj birtiji prostajal s rukom uz peć jedno pol sata. Onda smo prešli u drugu, do nove konobarice. Vani je bilo dosta autov, ča je odma znak da je tu novo osoblje i to žensko. Pekmez je tražil jedno slobodno mesto za kojeg se nadal da ga ralica neće zatrpat. Sačekali smo ga pred vrati, pa smo ušli unutra. Snig ni prestajal, jedino su krpe bile veće, jer smo sad pod Kapelom. U birtiji veselo, džuboks radi do daske, narodnjaci.

– Ooooo, dečki kadi ste? Mala, daj rundu za ve dečke! I tako smo se već sa vrat našli sa flaša i čaša u rukami. Svakakovog svita je bilo tamo, od lokalnih dečki, oni rabijatni koji sam čekadu kakvu priliku za tuču, preko tatinih sinova sa auti i košuljicami iz Njemačke pa do onih koji su do Jezeran potegli i iz druge općine. Svi zbog jednog razloga- nove konobarice. A ona i ni bila loša, kako smo vidili. Jedino joj je falil zub, ali to je bilo u skladu sa običajima vog kraja. Crne oči, crna kosa, crna minica… crne hulahopke i neke crne borosane na noga. A ni noge nisu bile loše.

Narodnjaci trešte na sve strane, runde se naručujedu, a svaki zove i njoj piće. Ona, kej prava konobarica sa svakim malo podivani, poneku i popije (samo deci sokića), a svaki od nas se nada da će mu se posrićit. Prošle su tako jedno dvi, tri ure iza pol noći. Atmosfera je i dalje bila kej da je sedam navečer. Natočeni do grla, dalje ni išlo, donijeli smo odluku demokratskim glasanjem, da se vratimo u Brinje. Pekmez je bil toliko pijan da je jedva stajal na noga. Marke i ja nismo bili niš bolji, ali smo se još uvik smatrali obaveznim da se pobrinemo za Pekmeza, jer ča su prijatelji ako će te prije zajebat nego pomoć. Ili obratno. Izašli smo iz birtije nakon još dvi putne. Stvarno ne znam u ča sam ih uspil salit. Iako mi se čini da mi je jedna ostala. Pekmeza smo držali u sredini, a sva tri smo se jedva držali da ne odletimo u snig. Izgljedali smo kej oni rusi kad plešedu kazačok. ‘Ras, dva tri… pa na livo, pa na desno. Snig više nije padal, ali je zato bilo ladnooo… Snig je škripal pod noga. Ljuljali smo se ispred automobilov na kojima je bilo po pol metra sniga, a i više, ovisno ki je kad došal pred birtiju. Toliko ga je napadalo da se ni svetla nisu vidila.

– E.. a kaj je naš? – pital je Marke.

– … a nemam pojma.. rečem između podrigivanja.

– Vrag će…. ga znat.. kad su svi.. . beli od ovog sniga. – petljal je Marke.

– Mika!… Ej, Mika! – drmal sam Pekmeza u sredini.

– Aa? – ovaj je izmumljal.

– Kadi ti je auto? Di si parkiral? – Pekmez je digal pijanu glavu, gljedal uokolo krvavim očimi… livo,desno…

– Mmmmmmmm….. –promumljal je.. i digal bradu prema jednom od dvajst autov. Oteturali smo do tamo, malo pročistili haubu, naslonili pijanog Pekmeza na nju, a Marke i ja se uvatili struganja sniga. Ni nam baš išlo. Prhak snig smo maknuli, ali je ostal onaj zaleđeni sloj oko celog auta. Kej da je celi auto od leda načinjen. Izvadil sam ključe koje mi je Pekmez dal čim smo došli u Jezerane. To je bilo zato jer se nameračil na konobaricu, bez da ju je i vidil, a unaprvo je znal da će se usrat od pijače. Onda mu je vako bilo sigurnije da se ja brinem o autu i o tome kako ćemo doć do kuće. Kej da je u Jezerane došal trezan. Gurnem ključ u bravu. Ne ide. Zaleđeno. Sagnem se daa počnem puvat u bravu. Onda, kako sam bil preblizu vrati, opizdim čelom u vrata pa me baci nazad u snig. Koprcal sam se kej rak na leđi i držal ključe da mi ne padedu u snižinu. Nekako sam se digal, sav bel. Marke se dotle naslonil na golfa i čekal da se spasim. Pekmez se okrenul na haubi i spal ko beba. Ni niš čul, pa ga i ni bilo brige.

– Na ti probaj. Meni su se ruke smrzle. – dal sam ključe Marki

– Ma jbm… -nešto je mumljal Marke – daj vamo.

– Uzel je ključe, prtljal po bravi. Onda je nešto rekal da se ne more na va vrata pa je obišal Golfa na drugu stranu. Ni mu ni tamo prošlo. Pridržaval se za krov, pa uz njega krenul prema bunkeru. Probal je i tamo, al ključ ni ušal. Onda je izvadil upaljač, pa počel grijat ključ. – Aaaaa! Jebem ti mat..! – opekal se. Ključi su mu ispali u snig, sagnul se brzo da ih ne izgubije i onda čelom opalil u bunker pa se strovalil na leđa u snig.

– Milee! Pomozi, poginuću u vom snigu! – vikal je.

Prvo sam moral potražit ključe, da nji ne izgubimo. Našal sam ih, spremil u džep onda krenul spašavat Marku. Sad smo stajali naslonjeni na zaleđenog Golfa i mozgali kako dalje.

– Vo je sve zamrzlo. – rekal sam

– Je. – Marke će kratko.

– Moraćemo nešto drugo izmislit, il ćemo se smrznut vodeka.

– Da. – Dal ti ča pada na pamet?

– Ne.

– Ote u kurac obadva. Pa jel moram ja svaki put bit najpametniji među vami?

– Ne. Da! Pekmez je i dalje mirno spal preko haube.

– Jel ima on naj sprej za odleđivat brave? – pitam.

– Da. – A di mu je?

– U autu.

– A i di bi bil… jebem ti pamet..– gljedal sam prema Kapeli, ka je bela sjala na misečini. Razvedrilo se skroz, zato je i bilo tako zima. Malo smo stajali i još mozgali.

– Mile?

– Aa?

– Znam ča ćemo.

– Ča? – Pišat ćemo… po bravi. To će je… odledit.

– Pa da.. Marke, pa nisi ti ni blesav. I tako smo izvadili alate i počeli odmrzavat brave. Marki se to toliko svidilo da je klataril, izvodil neke osmice po šajbama s njegove strane…

– Milee!

– Eee?

– Ša… šaraj malo! Hihihihihi – ceril se Marke.

Valjda mu je to bila osveta za no špricanje iz auspuha. Onda je stal, sagnul se nešto, valjda je provjeraval bravu. Ja sam u međuvremenu prešal na retrovizor, jer je i njega trebalo odledit. Kako ću vozit ako mi je on zaleđen? Usput sam malo prebacil na haubu… a to je došlo i do Pekmeza koji je i dalje spal kej da je na plaži, a ne na ledu i snigu. Onda sam krenul i po prednjoj šajbi. A goriva je bilo jer smo polokali kišu Božju. Marke je i dalje bil sagnut i nešto proučaval. Sigurno je brava još zamrznuta.

– Mileee!

– Eee. Ča je sad?

– Milee. kakve je … boje… Pekmezov golf?

– Zelene… Zač pitaš?

– Jesi ti … siguran?

– Jes.. .da ča sam. .. zač pitaš, valjda ti ne znaš?

– Pa vaj golf ni zelen…. On je crven. … zato pitam.

– Marke, pa valja si tako pij… – a onda sam pogledal na no ča se odmrznulo predamnom.

Crvena boja. Zapišali smo tuđi auto. A i vaj je bil noviji. – Pekmez, jebem te blesava! -viknul sam.

Ovaj se malo trznul sa haube.

– Ča si rekal da je vo tvoj auto!

– Aaaa? – malo je digal glavu i sad je promatral ča to žuto dolazi kroz led prema njemu.

– Marke, diž ga. idemo nać auto. Vaj ni naš!

– Aupičkumaterinu. I Pekmez i ja i golf! – Marke kej da se otreznil na brzinu. Bilo bi dobro da se čim prije maknemo odavde, jer se muzika u birtiji ugasila, Znači da je fajrunt, a neće valjat ako gazda izađe van i vidi kako smo mu zapišali golfa. Odlipili smo Pekmeza sa haube i krenuli nać njegov auto. Našli smo ga skroz na drugom kraju reda. Ni baš bilo vrimena za kljet Pekmeza i njegovo parkiranje. Nekako smo na brzinu počistili snig sa šajbi, a onda se sitili da treba i ovdi brave odmrznut.

– Aupičkumaterinu… – reče Marke. – a sve smo ispišali na prvom Golfu. Ne valja. Izvadil sam ključe. Probam dal idu u bravu. Ne idu. Ča sad? Onda onako, uhvatim za kvaku, led krcne, vrata se odlipe i otvore.

– Pa vo i ni bilo zaključano?

– Nego ča da ni.. – javi se Pekmez koga je zima stresla pa je došal malo k sebi. – pa ki je toliko blesav… ključat na voj zimi kad se… brave… moredu smrznut?

Marke i ja smo ga gljedali i nismo znali ča bi mu rekli. Brže bolje smo se pokrcali u auto, kresnul je nakon nekog verglanja… opalil iz auspha, a mi izmotali na cestu i krenuli prema Brinju. Ja sam vozil, Marke je sidil do mene i odma rekal kako neće više brisat šajbe i da ga boli kurac oćemo li se kadi sprašit uz cestu ili kakovu banderu. Pekmez je zauzel poziciju preko zadnjeg sica i spal kej zaklan. Prstima sam izgrebal rupicu na ledu na šajbi da vidim kuda vozim dok grijanje ne proradi. Krenuli smo uzbrdo, a iza nas je ostala Kapela. Lagano je počelo i svićat. Nove zimske gume su dobro držale, a i grijanje je počelo polako vatat. Sa skoro 20 na sat do Brinja će malko potrajat, al bolje i to nego da se sprašimo sa ceste, bez obzira na to ča je Marke mislil. Samo nek smo u pravom Golfu. Onda sam se počel okretat po autu da vidim jel to taj, jer mu unutarnje svetlo ni radilo, a neki mi se ukrasi nisu činili baš poznati. Marke je imal cd obišen na retrovizor, a vodeka visi nekakova zečja šapa… Jebemti Golfa.. Zar niki vodeka ne zna za ku drugu marku??