MILE RBINA: Kako izgleda branje SLIV u Brinju? (prvi dio)

LIKACLUB

Niz slivar se čul urlik kej da nekog koljedu. Stara, ka je nosila kantu sliv, skočila je uzrak i istresla sve slive u travu. Stari, ki je bil na drugoj slivi okliznul se između gran i da ne bi pal uvatil se za prvu jaču granu do sebe. Ostal je visit na dvi ruke, dok je nogami grebal kej mačka da se vrati na čvrsto.

Onaj ki se deral držal se jednom rukom za jednu granu, drugom rukom je mlatil oko sebe, jedna noga mu je visila slobodno dok je druga bila zaglavljena za rašlje na slivi. Taj neki sam bil ja. Dok sam tako raskrečen visil, palo mi je na pamet kako sam još jutros bil normalan i hodal na dvi noge kej i svi ljudi… Lipe stvari nikad ne potrajedu dugo. Moje nikad duže od jutra.

Taman sam sa jednom purgaricom bil na plaži. I fino smo ležali na velikom ručniku i sunce je zalazilo. Na plaži ni nikog bilo, more toplo, zrak topal, njezin gornji kupaći baš i ni mogal sakrit svu raskoš ku je imala. Čak ni bilo ni Marke u blizini da mi pokvari doživljaj.

A ni ni bila ona purgarica ča je sa svojom frendicom mene i Jivu bacila pod stol mrtve pijane. I dok sam ja tako milo gljedal unju i ona milo gljedala ume, i razmišljal ča ćemo sve delat čim se sunce potopi u more, ona me onako pogljadije po licu, pogljeda me onako, još milije, pa onda reče jednako milo;

Mile… Ja joj odgovori;

E? A ona će jopet, al jače;

-MILE… -DIŽ SE MRCINO JEDNA, OPET SPIŠ DO PODNE! Imala je isti glas kej moja stara pa sam se malo prestrašil..

-MILE! I kako je poplun odletil samene, tako je i moja purgarica odletila nekom drugom u san. Još uvik pod šokom kako se lipa cura dere isto kej i moja stara, polagano sam došal k sebi i vidil staru kako stoji nad menom, podbočila ruke i govorije:

-Dal se ti misliš više dignut il ne? -Aa? -Dal se misliš dignut više? Do kad ćeš spat? Podne je već. Znaš da danas imamo posla, treba slive obrat. A još treba i najlona donest. Diž se!

-Slive? Ke slive? -Naše, medvide jedan! Jesam ti lipo rekla da ne ideš u birtije sinoć? Al ne! Ča bi mene Mile slušal. Moral se ić napit! Postaćeš alkooličar kej stric Mata!

-Ma nis se napil! Ča me napadaš odma izjutra? Saću se dignut.

-Izjutra?? Ma je podne, leventino jedna! Diž se i odi u varoš kupi najlona, onaj od lani se poderal, treba ga zaminit.

-Dobro, dobro, evo saću. Pušti me da se obučem. Odi ća da se mogu dignut, sram me pred tobom.

-Sram?! Predmanom?! Ma sam te ja rodila, nesrećo jedna. Ajde, diž se. I stara ode van iz moje sobe, a ja sam ostal u žalovanju za lipom purgaricom i razmišljanju ča se sve moglo dogodit da je još potrajalo ku minuticu. Tako sam došal u kujinju, stara je nešto pripremala.

-Ima ča za jist?

-Nema niš. Odi kupi najlon, tu su ti novci. Kad se vrneš dobićeš i jist. I tako me stara gladnog istirala iz kuće. Tad sam prvi put požalil ča u Brinju nema oni kioskov sa pečeni kobasica i renovkami. Kako bilo, imalo je efekta jer sam bil prije nazada nego tamo. Najlona je srećom još bilo jer ta roba ne traži kruva i ni pokvarljiva pa je pametni trgovci uvik imaju. A znaju da u vom kraju ima i dosta sliv…

-Evo najlona. –rečem.

-Dobro nosi to u slivar, idemo se uvatit posla. –dočeka me mater.

-A pojist? Pa gladan sam

. -Ča se nisi digal na vrime. Onda bi i jil na vrime. Sad se mora delat.

-A daj mama, pa ne mogu stajat na noga od gladi?!

-Dobro, znači da će slive bit prije obrane. Vozi tamo da te ne vidijem. Imamo posla.

-Znaš ča, kad se oženijem i otiđem ća, neći ni jednu slivu posadit u vrtlu. Rađe ću pekmez i rakiju kupovat, da znaš!

-E, da mi je i to dočekat! Ajde, biži tamo, tata već čeka i ljut je ča si toliko spal danas. Stara je znala kako treba s menom i tako sam ja gladan otišal u voćar.

-A kadi si već? –dočekal me stari.– Pa neću vodeka celi dan stajat neobran. Ča ćemo čekat da slive same opadnedu i spreme se u badanj?

-Pa kad bi se moglo, ni to ni tako loša ideja.. –promrmljal sam onako više za se.

-Ajde daj taj najlon, rastegni ga vodeka ispod ve, i ispod one tamo. Svaki ćemo na jednu. Onda ćemo skupit na rpu dok stara ne dođe sa kanta.

Rastegal sam najlon dok je stari namešćal škale na jednu slivu. Onda se sprtil gore. Onda sam ja uzel skale i otišal pod drugu. Slive su bile već starije, a to je značilo i višlje. A ve godine ih baš i nismo obrezali kako treba, pa su sad sa svake grane štrljile mladice pune trnov. Sad sam stajal ispod jedne takove i gljedal kroz ku stranu mi se najbolje sprtit, a da se ne iščišem.

-Ajde, sprti se gore i počni trest, nećemo valjda celi dan izgubit vodeka? –vikal je stari sa svoje slive. I ni bilo druge. Krenul sam gori. Naravno da sam se iščišal već na prvoj grani. Stari je već svoju slivu klatil, a one su se, plave i vesele bacakale po najlonu. Konačno sam i ja svoju slivu počel trest pa se i ispod mene vidilo da nešto delam. Nakon što sam triput zatresal kej gorila, uspuval sam se pa sam počinul držeći se za dvi grane, a stajal raskrečen na još dvi.

Onda me počelo kopat u glavi kako je to glupi posal i ki ga je izmislil takovoga… i ki je izmislil pečenje rakije i pekmeza.. i ča to nama treba kad svake godine platimo kotal toliko da si moremo kupit rakije koliko nam treba u kući za dvi godine. Mom starom vlasnici kotlov inače ne uzimadu ušur u rakiji nego mu uredno naplate u devizami zato ča je delal u Njemačkoj. A stari se neće krstiti i kupit svoj kotal jer kaže da to nami ne treba. Zato svake godine posadije dvi-tri slivice na ovi dvajst koji jimamo od kad sam se ja rodil. I tako se ni ki imadu kotal svake godine otimljedu ki će se starom podnudit za peć, on svake godine uredno plati i to dođe kej neki začarani krug kojega niki neće prekinut.

Završili smo svaki sa svojom prvom slivom i krenuli na drugu. Ispalo je da ja starom podmećem škale da se on prvi popne. Onda idem ja. Kad završi, stari gljeda sa svoje slive kako ću ja otrest da mi reče jel dobro i jel ostala možda ka sliva negdi na vrvu, pa se tek onda mogu spustit doli i metnu skale da i on more sać. I ni se nikako dal prominit taktiku, jer je ispalo da me vako more bolje kontrolirat.

-A kadi su ti prijatelji? Ča niki ni došal pomoć? – pital je negdi sa pete slive.

-A svi su morali nekud ić ili imadu svoje slive za obrat. –vikal sam između dva trzaja.

-Aha. Moš mislit kako jesu. To su sve leventine, i samo se izvlačidu od posla. Bitno da slušaju nu divljačku muziku. –grintal je stari. Ja sam odlučil da mi je lipše mislit na jutrošnju purgaricu. Doli ispod sam vidil staru kako nosije slive u kanti. Došla je pomoć i kuma Mande, kej prava suseda. Tako je nas četvero po lipom danu obavljalo ono ča obavlja pol Like u vo doba. I dok sam tako tresal, a ruke odrvenile kej da nisu moje, razmišljal sam o noj curici. Bila je lipa, sve dok stara ni ušla. I dok mi je nako milo rekla-

-MILE! Skoro sam bubnul sa slive.

-Mile, ostalo ti je gore pri vrvu! –odozdol je zijala kuma Mande.

Pogljedal sam gori, i poželil da mesto vi sliv visi ka cigla pa da je stresem njoj na glavu.

-Oću, oću, znam. Samo se teško sprtit više da dovatijem tu granu.

-Pa ajde onda sprti se da tu slivu rešimo. Nećemo celi dan brat slive, imam ja i drugog posla.

-Idem, idem. A onda sam u sebi tiše rekal da jebem i slive i pekmez i rakiju. Koda će propast 120 litar rakije i 50 kil pekmeza zbog tih desetak slivica…

-Sve treba obrat, tako se dela posal. –zaključila je kuma Mande i otišla sa punom kantom prema dvorišću.

-Imaš pravo, sve je od Boga dano i to treba poštivat. –reče mater i sa svojom kantom ode za njom.

-Ma da, sigurno će se zemlja otvorit ako ostanu tri slivice na stablu neobrane. – gunđal je stari sa svoje slive dok se rastezal da oklati granu na koj je i njemu ostalo par komadi. Ja sam krenul gori više da dojdem do tih sliv. Stal sam na jednu granu, staru kej i ostatak te slive.

U sebi više nis znal ča bi mislil; o noj curici ili o cigli i kuma Mandi. A onda je ta grana pukla, i ja sam kroz grane krenul prema doli.

Nastavak priče čitajte sljedećeg utorka! 


Autor: Mile Rbina (pseud.)

 

<script>

<script>

Komentari


X
facebook
Kliknite "Like" ako želite pratiti LikaClub.eu na Facebook-u