MILE RBINA: Brinjski “poduzetnički duh”

Svit je išal k vragu. Taman smo se mi rešili rata, a sad se opet puca na sve strane. Oni jadni ljudi u Iraku ginedu kej naša divljač kad dojdedu talijanski lovci. Svaki božji dan se neki munjenac opaše delamitom pa zajuri med narod ki samor gleda kako bi se preranil.

Izrael tuče po Libanonu, ovi im vraćedu nazad, i opet najebedu oni koji najmanje imaju pojma o ičemu. Ja, jedan mali obični čovik, mogal sam to samo gljedat ovako sa strane i razmišljat o tome. Napravit ionako ne mogu niš. Mogu samo mislit kako je sve to munjeno. A onda sam odjedanput iz svojih misli poletil navr nosa u krumpir.

Pukla je motika na koju sam stajal naslonjen i razmišljal.

-Mileeee! Vrag ti u trbuv zašal, de ti zašal! Opet si slomil štilo! -Zivala je mater čim je čula da je motika pukla.

-Oooo… leventino jedna! Ča sve nećeš izmislit samor da ne bi delal! -Poduprl je stari, kome je ovo bila prilika da dojde do daha od okapanja krumpira a i do pive koja se ladila u kanti vode iz šternje.

-Nis ja kriv! Krivo je štilo i onaj ki ga je delal! -Zival sam ja dok sam se dizal iz krumpira i pljuval zemlju i krumpirove zlatice ke su nas i ove godine zatrpale.

-Ne melji! Mika je dobro napravil. A to sam platil 100 kun! Ti svake godine ili slomiješ motiku ili sikiru. Kad god treba delat, ti slomiješ alat! Dosta je meni više davat novac za niš. Skoro da sam zbog tebe potrošil sve ča sam zaradil u Njemačkoj! Smotanac jedan!

-Je, da! Samor tebe iskorišćavadu! Onaj Mika ti svake godine podvali crljivo drvo za štilo, a ti mu još platiš 100 kun i gajbu pive. I još ga posli vodiš na janjetinu. Koliko košta to štilo, mogal si i zlatno napravit! -Moral sam to reć, jer je bila istina i jer ga je Mika redovito iskorištaval. Misli da stari leži na novci kej gastarbajter. Mika je prije delal na pilani dok ni propala, bolje rečeno – dok je nisu direktori natirali da propadne pa da je kašnje lakše kupidu. Kad su je zatvorili, Mika i drugi kej i on sam morali su se snalazit na svakakove načine kako bi zaradili ku kunu. To je ono ča učeni ekonomisti, a i mudri političari zovedu “Poduzetnički duh“, a Brinje je uvik imalo puno duha.

Da je pilana dobro poslovala – je. Građa i ni bila tako skupa, uvik si mogal kupit škarta. A na škartu je bila isto dobra zarada. Bunt je koštal malo novac, a u njemu si uvik mogal nać jedno 15 prazni boc od konjaka koje si mogal kašnje prodat pa povratit del novac. Jedini je problem bil ako si odlučil ispilit škart motorkom i to onako po kutarevski – dok je bunt još povezan žicom. Stari je jednom platil lokalnom šumaru da sa službenom motorkom dojde zaradit u fušu. Ovom se ni baš dalo slagat škart u pripremljene rašlje već je odlučil to sve porezat dok je povezano. Na jedno metar od ruba, taman kad je uvatil dužinu ku treba, posikal je dvi boce od konjakov, a no staklo ga je pošpricalo po gumeni buca i razderalo mu nogavice od kombinezona. Još ga je malo i posiklo po noga. Onda je počel zivat na staroga da mu to osiguranje i firma neće platit jer da je on na bolovanju, i da bi se mogal otrovat jer ko zna otkad boce stojidu unutri i da zač stari ni pregljedal bunt kad ga je kupoval, a mogal je i oko izgubit…

Stari je bil prestrašen kej nikad, stara je šumara upeljala u kuću, stavila mu flaster na ranu od jednog centimetra, okrpala mu nogavice. Stari mu je umjesto 100 kun (uobičajene početne cijene za bilo koji posal) dal 150 marak, kupil mu nove buce i novi kombinezon sa bemveovim znakom. Zapravo je taj kombinezon stari nabavil u njemačkoj za se, platil ga je 350 marak direktno u bemveu, jer mu je bemve uvik bil tiha patnja. I sad kad zbrojiš koliko ga je koštal taj bunt škarta ispada da je mogal kupit 12 metar bukovi drv. A da ne spominjem kako uvik kad sretne šumara u birtiji ovaj na sav glas priča kako je kod Rbinov skoro poginul dok je rezal škart, nač mu stari uvik plati pijaču samor da vaj muči. I tako će to trajat dok neki ne posustane. Šumar neće tako skoro, a neće ni stari jer je sve svoje pošteno stekal i neće da mu niko govori drukče. Zato je potrošil dosta novac za centralno grijanje na mazut i na drva i sad ja svake godine grem sa bačvami do pumpe. Škart i dalje povremeno nabavljamo jer stara voli ložit peć u kuinji zato jer joj dobro peče. A ni ja se ne bunim previše zbog toga jer su njezini kolači iz te pećnice najbolji na svitu. Jednako kej i police i pečenka…

Jedino sam pametniji pa iz bunta izvlačim dasku po dasku i onda š njom na cirkularić. Imamo i motorku ali stari neda da je zamem jer se boji valjda da bi i ja mogal potražit ku marku odštete.

---

Autor: Mile Rbina (pseud.)