MEDUZA – ili jednostavno babaroga

Mali Igor budi se u krevetu sjedeći znojan, teško diše i tako mu je drago što se može micati. Baka i ujak su isto tu. Baka me tješi -“Dobro je, dobro je ne more ti niš, probudil si se, samo si sanjal; a i ti isto Branko, koga si ga vraga strašil s babarogon?”
-“E pa mama, ča bi trebali, pušćat ga da luta po praznoj Malčikinoj kući, ganak je klimav a bog zna kakove su daske kad se ujde unutra.”
-“E dobro, al vidiš da dite ne more spat, ča ga nisi otpeljal da vidite?”
-“A e, još da nas neki vidi, reće da krademo il da putimo dite da krade.”

Cijeli tjedan sanjao sam isti san, bio sam se već malo osamostalio ali otkad su počele more bilo me toliko strah spavati sam da je baka morala sa mnom, ali nije pomagalo, uvijek je završavalo istim scenarijem.

Moji rade nešto po dvorištu a ja se šuljam iza živice do prolaza koji vodi u susjedno dvorište. Tamo je stara napuštena kuća u kojoj sigurno ima nekakvog blaga, ali idemo prvo u štalu. Dobro je nije me nitko vidio, prebacujem stare vreće, sijeno i drva ali nema ništa zanimljivog. Moram ući u kuću, ma nema babaroge, možda je neka stara vještica, al vještica je obična žena neće me ona. Dolazim polako do prve stepenice na ganku, vidim druge nema, moram se rastegnuti da dođem na treću. Dobro je uspio sam, al sve je opet nekako jezivo, glupa vrata njišu se i škripe od povjetarca uvijek mislim evo babaroge svaki čas će doć’ kroz vrata. Ma ne, ne smijem odustat, tko zna, možda u kući ima čokolade, možda nađem škrinju s blagom da mogu cijeli život jesti kroki. Primicao sam se vrhu stepenica, bez obzira na lijepe misli o velikim bogatstvima digle su mi se sve dlake na tijelu. Trebao sam obući dugu majicu i trenerku, ima baka pravo kad puše, dobro se obuci. Na ganku sam. Dva koraka od mene su vrata koja se njišu, unutra je mrkli mrak, hrabro radim prvi korak samo treba gurnuti vrata jako da svjetlost uđe da bar nešto vidim. Radim drugi korak ali odjednom zvuk struje, kao kad se igramo ispod velikih stupova sve jači i jači. Pokušavam hodati brzo unatraške jer moram vidjeti što me ganja. Ona prolazi kroz vrata, ja sam na pola stepenica a ona na vrhu.

Izgleda kao vještica ali jako stara, skoro pa ne mogu razaznati je li muško ili žensko, puno je veća od mene i ima taj štap koji izgleda kao kosa ali nije, drven je i oko njega se vrte male munje.  Želim vrištati, zvati nekoga, sigurno bi me čuli kuća je blizu, netko mora biti u dvorištu ali ne mogu, usta su mi otvorena i ne mogu ih pomaknuti. Babaroga se laganim koracima spušta prema meni a noge su mi odsječene, nije da se bojim bježati nego ne mogu pomaknuti nijednu nogu ni milimetra a ona polako silazi. I tako vrištim u sebi sve jače i jače, dok se ne probudim.

U stvarnosti mi se usta ipak miču i imam glasa tako da je sva kuća opet na nogama. Svi nešto komentiraju, predlažu, ljute se ali ja sam ovaj put dosta isključen, imam plan. Sjetio sam se o čemu su baka i ujak pričali  i molim ujaka da me odvede do susjedne kuće. Ujak je nevoljko prešao preko srama i rekao da hoće. Popodne smo išli i sve sam vidio opet izbliza ali u stvarnosti, stari ganak sa trulim daskama i ta vrata, ujak je hrabro ušao i nije bilo nikoga, sve je bilo prljavo i zapušteno, očito nema tu blaga. Ujak je prokomentirao kako nema tu babaroge ali znao sam ja, to je ona pobjegla jer je on velik i jači od nje. Smislio sam briljantnu strategiju, napravit ću napitak nepobjedivosti i svima ću reći da se idem kupati, onda ću izliti napitak u kadu i kad se u tome okupam sigurno ću bit jači od babaroge, kao Asterix i Obelix. Tako je i bilo, sat vremena sam pripremao napitak u praznoj konzervi od ragua na pijesku. Skupio sam sve trave koje su rasle oko kuće i sve kamenčiće koji su izgledali moćno i kore od drveta i perje i komadić fasade od kuće jer ako štiti kuću valjda će i mene. Prokrijumčario sam konzervu s napitkom nekako u kupaonu i napravio kupku. Bilo je baš super, malo prljavo ali nema veze, imao sam osjećaj da djeluje.

Te večeri san je bio drukčiji, nekako sam znao što me čeka, već na putu do štale krenuli su zvuci struje. Izišao sam iz štale a babaroga se već spuštala niz stepenice, uzeo sam veliki štap koji je bio naslonjen na štalu i krenuo trčati prema obližnjoj šljivi, ona je išla za mnom. Mogao sam se micati, čak i trčati, sigurno je zbog napitka, baš sam bio ponosan sam na sebe.

Trčao sam oko šljive a babaroga za mnom, svako toliko udario bi ju svojim štapom, a ona je mene promašivala jer sam bio brži. Kad sam vidio da je posustala i ja sam stao, obranio se od udarca čarobne kose svojim štapom i krenuo lupati mahnito po njoj, na kraju je ispustila štap ali ja nisam stao lupati dok god nije pala na pod. Galamio sam – “Nećeš ti mene više nikad strašit, evo ti na,na!” I tako je Juraj ubio zmaja.

Ali san se nije završio tako, malo dalje od babaroge ležala je njena čarobna kosa, uzeo sam ju kao veliki plijen. Prolazilo mi je kroz glavu kako kosa puca munje i može skamenit ljude ajme kakav ću junak bit kad to pokažem prijateljima. Ali kako sam hodao prema kući stalno mi se u misli vraćalo lice i tijelo babaroge kako beživotno pada na pod. Bacio sam štap, došao do tijela, pao na koljena i počeo jecati, nisam si mogao pomoći, znam da je bila zla ali nisam ju smio ubit. – “Žal mi je babaroga, žal mi je, nisan til. Evo, evo ti tvoj šćap samo nemoj umrit.” Nije pomoglo. Probudio sam se jako tužan.

PS.

Jedini san kojeg se jasno sjećam iz djetinjstva.

 

 

 

 

---

Foto: pixabay