Priče iz ličkog kraja: Život na selu nekad i danas

LIKACLUB 14. srpnja 2015. 06:44

2 minuta

E ljudi moji, kako je u današnje napredno vrime živit na selu? Neki bi rekal lako, neki bi rekal ni lako, a neki neće znat ča reć kad nikad na selu nisu ni bili, a nećedu ni živit. Kad krenem razmišljam o svom selu, svom malom mestu i svim tim poslima ča idedu kroz godinu rado se sitim jedne pa mogu reć zanimljivosti. Bar je meni bila.

Sićam se kad sam išla sa razredom u prvom srednje na izlet, i to ne bilo kamo neg pravo u Krasno i Kuterevo. I dojdemo mi kod sirane u Krasnu i počne čovik divanit kako dica kad dolazidu sa autobusi iz grada na izlet pa pitadu njega da kadi su ljubičaste

Skupljanje sena konjima — Iz starog albuma A.Biškupić: skupljanje sena s konjima

krave, da oni vididu crne i sive, al ljubičasti nigdi. E kad smo se mi onda uvatili smijat, nismo mogli verovat da ta gradska dica mislidu da su sve krave ljubičaste ko na reklami za čekoladu. I onda ja i dan danas razmišljam o tome kad se toga sitim. Nisu dica kriva, jok. Kriv je taj televizor i sve te krive reklame. Pa ako već oš i metnut kravu na reklamu, epa metni je onda kakva ona i je , makar bila zamazana (znate nač mislim). Krava je krava, nemore bit ljubičasta ni da se na glavu nasadiš. Ima crni, sivi, šari, ljubasti itd. A kakva tek imena imadu…ma neću sad o tome. Nego, bit je u tome da kud je selo dost već pusto tud i taj televizor prikazuje malo o selu a i to malo je krivo.

Nego ispripovidat ću vam još nešto. Već 26 godin, fala Bogu živim na selu. Neki ćedu reć ni selo, to je općina, to je mali grad, al ča je je, to je malo veće selo. Nemamo ni policije nit kakove veće privrede da budemo ča drugo osim sela.

Sićam se ja tako, dok smo još blago držali kako se prije seno spravljalo. Prije balirke i samoutovarne prikolice. Ni bilo strke ko sad. Lipo se saberi, mi dica nismo još tad niš delali nego samo oko nji letili. Žene grablje u ruke i metni seno u vale. Onda dojdi muški sa traktorom i koli, na njimi štige i žrd. I to je to. Sad žene zamini umesto grablji roglje u ruke i zajedno s muški zdivaj seno u kola. Mi dica bi još uvik

Skupljanje sena s volovima — Iz starog albuma A.Biškupić: skupljanje sena s volovima

munjenili oko nji. Čekali smo da se kola natovari, da je voz gotov i da se moremo obisit na žrd. Radi toga smo i išli najviše u polje. Kad je voz gotov, ded bi zel grablje i lipo ga zagladil da nebi slučajno koja slamka štrljila iz njega. Onda bi muški metnuli žrd, zavezali ga s lanci naprvo, pa se onda mi dica i još ki veći obisi iza na njega da bi se on iza približil čim više zemlji i da ga se more opet sa lancem za kola zavezat. On je taj natovaren voz držal na okupu. E i na kraju, ako je voz kadi dalje od kuće onda se na žrd metni kakva crvena krpa da se bolje vidi. I to je to. Kad se voz dopelji kući, onda jedno na njega, a svi druge u lopu. Neki u štivu, neki na vrata i lipo se voz istovari. A ja gljedam sad. Lipo je to sve, ta mehanizacija i lakše je za delat, al lakše je dok je sve podmazano i dok sve lipo ide. Kad koji vrag pukne moreš zaboravit taj dan delo. Nemaš ča neg čekat da majstor dojde. A prije ni imalo ča puknut, sve je samo drvo bilo. To lipo promini i tiraj dalje.

Mogu reć samo jedno…na selu uvik posla ima, i sa mehanizacijom i bez nje, a dok god je posla i poljoprivrede čovik na selu nikad bar ni gladan. Ni prije, a ni sad.