MILE RBINA: Iz Brinja u Kamenicu po peteja

Živit u Brinju i filozofirat o životu baš i nema nekog smisla. Mislim, ča bi neki mogal pričat o životu kad projdeš kroz mesto i čini ti se kej da si došal u kakav grad iz vesternov, onakav pusti, u kom niki ne žive. Osim možda nji par, al ti ionako spadadu u sortu dugoživećih – preživljavadu kroz sve sisteme i kroz sve vlasti. O kakvom onda životu bi trebal razmišljat? Pogotovo jer ne smim razmišljat naglas, jer ako me stari čuje da spomenem politiku – glavu bi mi razbil.

Tako ja sada sidim pod slivom u voćaru, grickam slamku i pazijem da mi kakva pametna ne izletije iz glave. Sunce lipo grije, pogljed puca preko polja na Škamnicu, okolo mene kokoše čupkadu i rovaridu po travi. Kokoše su kod nas uvik bile u familiji. Stara svaki malo nabavije nesilice radi jaj, a viče i da kad oko kuće ima kokoš onda neće doć zmija.

-Mile, ča delaš? –čul sam staru iza sebe. Nekad mi padne na pamet da ona koda zna kad ja pomislim na nju da se odma mora pojavit. Tako mi se jednom desilo u birtiji negdi oko pol noć, taman smo se fino zalokali, kad sam se nešto sitil nje. Nisam stigal ni guc pive potegnut, kad je ona zašla unutra. Al neću sad o tom, ni baš lipa priča… Onda sam rekal:

– Niš, eto malo meditiram.

-Dat ću ti ja meditaciju po toj ludoj glavi. – reče stara veselo. Sa sobom je donila malu kutarevsku stoličicu pa je sela do mene. Lipo vrime nas je izvuklo van na sunce.

-Baš je lipo vani. –reče.

-Je.

-I vo sunce baš lipo grije. –nastavi ona.

-Bome grije.

-I lipa je va Škamnica.

-Aha, je.

-Da se nisi sinoć opet napil kad ti je tako jezik zavezan, a?

-Ma niis. Pa ča ti misliješ o meni?

-Ča ja znam, samo pitam.

-Ma daj. Znaš da nis još od prošle subote.

-Ma te i ne vidim, preko dana spiš, uveče odeš u varoš, ne kontroliram kakav dolaziš kući. Ionako znam po ulazni vratnic kakovi se ti i stari vraćate kući.

-Ma daaj mama… pušti, vidi kakovo je lipo sunce..

-Je, je. Vidi kako i kokice uživadu. –reče stara.

Pogljedali smo u nji. One su i dalje čupkale i gljedale svoja posla.

-A jel znaš kad su kokoše u vrtlu da tu neće zmija doć, a Mile?

-Znam mama, rečeš to svake godine kad nabaviš ku novu.

-Pa kad je istina. Onda je malo zašutila, nešto je mislila u sebi, a meni je pasalo jer je vo sunce tako lipo grijalo. Prošlo je tako neko vrime, stara je gljedala okolo, pa u kokoše. Nešto je gruntala.

-Mile? -Aaa?

-Danas ćeš me odvest do strine u Kamenicu.

-Zač?

-Trebamo nešto donest od nje.

-Ča?

-Peteja.

-Ča??

-Peteja. Ima jednoga, daće mi ga tako da mi pazije na kokoše, a i da bude pilićev. Neću svako malo trošit novce da kupim ku novu kokoš.

-Ča će ti pete radi toga, pa ne potrošiš iljade kun svake godine na vu živinu?

-Neka, treba peteja. Otićemo danas popodne. Stari je rekal da moreš vozit auto.

-To valjda zato što misli oplest po rakiji gore.

-Muči vraže. A i neka, bolje da ti voziješ, mene je ionako stra svaki put kad idemo iz Kamenice po ni zavoji.

-Pa kad nikad ne dojde trezan od strine.

-Neka, samo ti nemoj pit niš. Dosta mi je strava. A i pete bi mogal uginut.

Onda smo nastavili mučat. Kokoše su malo stale, digle glavu i gljedale u nas, koda su znale da se o njimi priča. Došlo je popodne, posli južine smo malo počinuli i spremili se. Stari je ispeljal auto iz garaže. Pregljedal je ulje, vodu, opalil nogom po svakoj gumi da vidi jel dobro napumpana. Onda je sel u auto i okrenul ključ pokretom kej da pali nuklearnu elektranu. Kad je auto kresnul iz prve, zadovoljno je rukom pokucal ispred volana.

-Nema do noga ča švabo napravi, kažem ja. –tepal mu je.

Ja i stara smo vani čekali da projde taj ritual.

-Ajde otvorite vratnice, ča čekate?

-Stara i ja smo otvorili, stali sa svake strane i držali po vratnicu jer smo znali ča će dalje reć…

-Držte te vratnice da vetar ne pune, još ćete i farbu ogrebat! – deral se kroz prozor.

– Da, tata. – rekal sam. Jednom rukom sam držal vratnice, a drugom sam mu salutiral kej kakvom generalu dok je izlazil van. On me je pogljedal kej da bi me gađal volanom, al je to ipak bil švapski auto, a ti se ne rastavljadu bez dobrog razloga. Polako je ispeljal van, pažljivo smotal na cestu, kej da izlazi sa šleperom, a ne opelom oko kojeg ima još po tri metra mesta sa svake strane. Onda je stal na cestu, uključil sva četri, izašal van, poslušal kako dela motor i rekal:

-Dobro, sad moreš vozit dalje. Samor polako, ne dalje od treće, drž se svoje strane, ne sici zavoje i ne prelazi pedeset. Pazi i da ti obrtaji ne padadu ispod dvi iljade, a preko tri ne prelazi, to ni dobro za motor.

-Možda bi onda trebalo prebacit u četvrtu, a? –pital sam

-Kakova četvrta, ne voziješ trke! -dreknul je.

Pogljedal sam ga i taman sam til reć kako neću onda ni vozit, kad je stara zazijala da joj je dosta slušanja gluposti i da idemo ća jer će se i noć spustit dok se mi odlučimo krenut. I tako smo otišli. Kad sam u Križpolju na ravnom potegal na 55 stari je odma dreknul da spustim gas i da nas oću ubit i da jebe nog ki me tako naučil vozit. Još je rekal da bi bilo bolje da sam išal u Ogulin polagat nego u Otočac, jer u Ogulinu imaju makar naj jedan semafor. Do Kamenice smo došli bez da sam prebacil u četvrtu, a van smo izašli svi troje sa parom iz ušij. Meni je izbijala zbog starog i njegovi prigovora, njemu zbog mene i moje „prebrze“ vožnje, a staroj zbog nas obadva. Strina je izašla van, stric isto. Oboje zdravi i veseli, ne znam jel zbog zraka il zbog dobre rakijice ku svake godine naprave. Stara i strina su se izljubile, stric je odma pozval starog na rakijicu:

-Ooo rode, kadi si! Ajmo ku popit.

-On ne smi, on vozije. – stari je odma uprl prstom u me.

-Neka, ja ću sok, bilo kakav. – rekal sam.

-Da sok… bemti čovika ki ne smi popit jednu malu za srce i krvotok.. – smijal se stric.

–A va lanjska mi je baš dobro ispala… uf!

-Stara, daj Mili napravi jedan sok! –zazival je.

-Mile, kakav ćeš? Oš crni, žuti ili od bazge, domaći.

-More od bazge, strina. -Oš s vodom ili radenskom?

-S vodom, strina.

-Evo saću odma, a neka ste mi došli, neka. Ča ima u varoši?

-Ma nema niš, -odgovori stara- a jel znaš da je umrla Slave

? -Ma daj, kad? –zaprepasti se strina.

-Čera. A jadna.

-Je, dobro kažeš, napatila se sirota – reče strina dok mi je nalivala radensku u bazgu.

-Evo Mile, izvoli, vidi jel ti dosta sladak.

-Fala strina. O sam guc. – Je, taman kako treba. –skoro za dobit šećernu bolest. -A i vaša domaća voda ima dosta vi mijurićev. Stara me trknula pod stolom. Strina ni niš čula samo je rekla:

-A dobro onda.

Nastavile su pričat o najnoviji trači, ki s kim, ki koga, ki je vo, ki je no.. Stari i stric su načeli bocu pa počeli pričat o dani dok su delali u Njemačkoj. Tako je to potrajalo, narezalo se malo i pršuta, sira… otvorila se i pivica, a ja sam i dalje bil na bazgi sa radenskom. Već sam se osićal napunuto kej žaba od nje. Onda je strina rekla:

-Mi smo ti peteja uvatili, svezala sam mu noge da ne more bižat. A naću neku kutiju u ku ćemo ga stavit.

-Tako tako, da mi ne zasere bunker u autu. –rekal je stari.

Izašli smo van vidit ča to dobivamo. Stric je otišal po kutiju, dok je strina dolazila iz štale i nosila pivca pod rukom. Bila je to pivčina od koji deset kil, onako odoka. Noge mu svezane najlon čarapom, perje crvenkasto i zeleno, rep dugačak. Imal je ljut pogled kej i svi njegove sorte, a meni se činilo da vaj izgljeda ljuće neg inače kako izgljedadu peteji. Valjda je već duže bil zavezan.

-A neka se i tog majmuna rešimo – javil se stric dok je dolazil sa kutijom.

-Zač? – rekal je stari.

-Ma niš, on ti samo jako volije pazit na kokoše – rekla je strina i pogledala strica.

-E baš takav nam treba, rekla je stara.

– Pravi petej će i ora zatuć, da ne podavije kokoše. Strina je spustila peteja u kutiju, a on je gljedal u strica dok ju je zatvaral tako da mi se činilo kako je stric svakog trena bil spreman pobić koliko ga noge nosidu. Još smo malo podivanili, a onda smo krenuli kući. Stari je nakon poduže putne čašice sa stricem sada već bil dobrano nacvrcan, pa je pival u autu, onako kako piva kad kasno dolazije kući. Stara ni niš govorila, bila je sretna radi peteja. Ja sam pazil da ne pređem 50. Malo sam ubrzal, al stari ni niš rekal, on se ionako uvik vraća brže iz Kamenice. Samo je pival. A onda je iz bunkera zakukurkal i petej. To je bilo toliko jako da je stari zamučal u trenu, a i auto se malo zanesal jer sam se i ja prestrašil.

Stara je sjala:

-E to je pravi petej.

---

Autor: Mile Rbina (pseud.)