MILE RBINA – “Jeb** tebe i općinu i nog ki ti dal auto i vozačku”

Kiša je lagano škropila, rekli bi u Brinju – serkala, dok sam preko mosta išal kući. Već je bilo bliže polnoći pa sam malo i požuril da me ne zavati jače. A most je fino osvitljen da vakovi kej ja vididu proć kući, a i da nebi slučajno pali u jarugu. Draga naša općina, kako se brinedu za nas.

-Jebemti Brinje i općinu! – kej da je čul o čemu razmišljam, na sred mosta se klataril čovik u žutoj najlon košulji i razvezanoj kravati. Jedna nogavica štofanih lača mu je bila zataknuta u najlonsku čarapu sa hrvatskim grbom. Druga nogavica je slobodno visila jedno četri centimetra iznad gornjeg ruba špićoka.

-Jebemti Brinje i općinu kad je sve zatvoreno i nemoreš nigdi popit! –nastavil je on.

-‘Barveče. -rečem. Sad smo stajali kej dva revolveraša iz vesternov. On se zaustavil i gljedal me. Biće da ga je svitlo sa kandelaberov malo zaslipilo jer je škilij i trudil se razaznat ki ga to zaustavlja.

-Dobarvečer. Onda je vidil po moji traperica da nis plav kej policajac pa izvali:

-Jel radi ona birtija tamo?

Pogljedal sam iza sebe, sve je bilo zatvoreno.

-Jok. I dalje smo stajali jedno pet metri jedan od drugoga. Ki će prvi potegnut.

-A jel radi ona druga birtija? Lagano sam okrenul glavu opet. Sad je najbitnije sačuvat hladnokrvnost. Dok Holidej uvik poteže zadnji. Totalno sam se uživil u vestern.

-Ne. I ona je zatvorena.

-Hm… –čulo se od čovika u žutoj košulji. Kiša je počinjala padat sve jače. Kroz njegovu se mokru košulju nazirala bela potkošulja.

-A izvini, jel mogu ja tebe nešto pitat?

-Pa pitali ste me već dvaput. (Ovdi se mora pokazat čvrstina)

-A-ha. A jel imaš ti auto?

-Nemam, idem pišice.

-Da me baciš gore do Josine birtije.

-Pa nemam. Vidite da sam pišice.

-A bil mogal koga nazvat pa da me on odbaci? –izvukal je kontraargument.

-Kasno je, svi su legli. I ni baš zgodno.

-Ma daaj mogal si nazvat voga vodeka! – i pokaza prstom na kuću načelnika općine. E sad sam već malkoc došal u iskušenje, jel bi to bila dobra zajebancija, ali je u meni ipak prevladala ona lokalna strana.

-Ni to u redu. Ne moremo budit ljude u pol noći ako baš i ni hitno.

-Vraga ni! Meni je! Moram nešto popit! – a i ne morem budit ljude ke ne poznam i zato ča vi ne morete do birtije.

-Ča nikoga ne poznaš pa da ga pozoveš?

Taman kad sam htil odgovorit, niz Uzelčevu se spušćal auto, polako da ne blisne u most po mokroj cesti.

-Evo vam auta! -Rečem. Al dok je on digal ruku, auto zagrebačkih tablica, kad je vidil dvi spodobe kako stojidu, brže-bolje zamota između nas pa po gasu.

-Jebem njega i auto! Sad bi išal po pištolj pa mu pucal u taj auto! Onda bi zval policiju pa nek svako svoju kaznu plati!

Dok sam ja razmišljal ča na to odgovorit i kakvu bi to kaznu platil naj u autu, niz Uzelčevu se lagano spušćal drugi auto. Odma smo i on i ja skužili da vaj ima rotirku na krovu. Policija. Dečki su vidli prometnu gužvu na mostu, pa su usporili. Majstor u žutoj košulji je gurnul ruke u žepe kej da je pondiljak i zagljedal se u patke ke su spale pod mostom. Izgljedal je kej turista koji razgljeda, a prema zanimanju bi čovik pomislil da jarugom teče zlato, a ne kanalizacija od pol Brinja. Ja sam se pomaknul u stranu da lakše prođedu. Već sam se vidil kako dajem osobnu, ali su dečki u autu očito zaključili da se na mostu ne događa niš sumnjivo i da je to normalno za Brinje i vo doba noći. Kad su prošli, Žuta Košulja je zauzela poziciju od maloprvo, a i ja sam stal natrag na svoje. Kad se uviril da je policija zamakla iza hotela, nastavil je priču.

-I kako ću ja sada doć do birtije? Mogal bi pokisnut. (Već je bil mokar do čarap).

-Zač vam je nogavica u čarapi?

-Pa da mi se lače ne zaprljadu. Friško sam ih kupil na placi.

Ne bi mu se zaprljale ni da je palo deset centimetri sniga.

-I nemaš auto?

-Pa nemam. Već sam vam rekal. Moraćete pišice.

-Aupičkumaterinu. –promrljala je Žuta Košulja. U to od hotela dođe drugi auto. Vaj je bil u dobrom pravcu.

-Evo, probajte voga zaustavit! –kažem ja njemu.

-Misliješ da ga autoštopiram? –Reče Žuta Košulja.

-E, to. Vaj taman ide kamo treba. Žuta Košulja se pomaknu na sred mosta. Golf četvorka je bil sve bliže i počel je usporavat jer je vidil dva kako dva munjenidu po cesti. Kad je skužil da Golf usporava, Žuta Košulja je digal ruku u vis, palac je uredno digal kej i svi stoperi, samo je palac gljedal u placu, koliko je ruka bila dignuta. Kad je Golf došal blizu tako da more pogljedat kroz šajbu, onda je izvalil:

-Ej! Oš gori!? A naj tip u Golfu četvorki, kad je vidil ki ga zaustavlja, odmah je stisal gas. Da ni bilo kiše, gume bi fino zaškripale kej da je regularni dan na brinjskoj cesti. I tako ostadošmo nas dva jopet na početku. Samo vaj put još uz smrad lož-ulja iz auspuva.

-Jebem tebe i općinu i nog ki ti dal auto i vozačku! –zival je Žuta Košulja. Onda smo se pogljedali, sami nas dva na mostu, kiša je počela fino padat, a race su u jarugi i dalje mirno spale.

-Bog i laku noć. –reče Košulja.

-Laku noć. I odosmo svaki na svoju stranu. On gori, ja prema doli. Samo sam vaj put rešil da ne idem u šetnju preko Gradine, nego pravac kući. Vrag zna koga bi još mogal srest uz put. A već sam i bil mokar gore nego Dok Holidej kod o-ke korala.

---

Autor: Mile Rbina (pseud.)