Univerzalne trivijalnosti – Hororci

Vrsta homo sapiens očito voli hororce. Voli strašne stvari, voli osjećaj adrenalina, tlaka koji skače, ubrzan rad srca, osjećaj da ćeš izgubiti želudac kroz grlo, diletaciju zjenica i skrućivanje svih sfinktera u tijelu ( a ima ih). Vole gledati Petak 13., Kletvu, Krug, Kvadrat, Pravokutnik, Petak 12., Stravu u ulici Brijestova, Stravu u Hondlovoj, Stravu u Ilici, Stravu na Markovom trgu i ostale hororce.

Trenutno horor turizam cvijeta. Tako možemo vidjeti bračni par koji ispituje granice svoje ljubavi time što odu gledati dvorac Vlada Drakule, neku kuću u Babinoj Gredi iz koje se čuju duhovi. Ameri pogotovo vole biti prestrašeni pa onda imaju turizam Vještica iz Salema, onda posjećuju kuću zanimljivih (negativno) psihopata koji su ubili po desetak ljudi, i bivaju fascinirani time što je kuća čist’ normalna. Kaj si očekivao? Mrtve mačke kaj vise sa stropa, ljudske ruke, noge, lubanje ugrađene u pokućstvo? Dakle, ima nešto u tim hororrrcima.

Al zanimljiva je stvar što postoji jedna vrsta hororca, još strašnija od tog filmskog, a to je: pravi životni horor. Isti osjećaj čupanja srca, diletacije zjenica, želuca u mozgu, visokog tlaka i ostaloga imaš u nekoliko opće ljudskih prilika: kad zaboraviš godišnjicu, kad zaboraviš platiti račun za struju, vodu, zaboraviš prijaviti ispit preko tog čuda moderne tehnologije: Studomata. Kad skužiš da ti je majica naopako, kad shvatiš da si zaboravio đukca nahraniti tjedan i po’, vidiš mačku da ti šeće po stanu, a ti nemaš mačku, kad ofarbaš kuću u pastel žutu, a ona je htjela u limun žutu. Ti ne vidiš razliku! Al ona vidi!  Kad vidiš da ti je piva mlaka, kad vidiš da ti kasni, kad ti krov prokišnjava, kad vidiš da ne staneš u stare traperice, a nije bio Božić u zadnja 4 mjeseca, kad krivim gorivom napuniš auto, kad pokupiš tuđe dijete iz vrtića. Kad udariš šefov auto slučajno, i sav kivan izađeš i vičeš na njega 3 minute prije nego shvatiš da je to tvoj šef, kad vidiš da si spojila crvenu majicu i roze tajice, kad staviš kapu s coflekima, a oni su van mode, pa.. otkad si prešla 14-u godinu, kad vidiš da si kupila maskaru koja nije otporna na vodu, kad vidiš da je tvoja slika loše uslikana, svaki put kad policajci prođu pokraj tebe, kad ti se igra ne želi pokrenuti, svaki put kad odgovaraš kod profesora, kada se nađeš licem u lice sa svojom simpatijom, kad dođe kontrola, a nisi cvikao, nit imaš pokaz, kad ti pobjegne zadnji tramvaj u 00.00, kad se zavališ na kauč misleći da je subota, pa prekasno skužiš da je petak, i da kasniš na posao ili fax, već 4 sata zbog jutarnjih crtića, kad ti otkažu Spužvu Boba. Kad otkažu Spidermena, kad naprave užasan remake starog dobrog filma, kad u bircu jedino imaju Karlovačko, kad se nađeš u Zagorju u 2 ujutro izgubljen između Bistrice i Stubice na okolnim putevima, a auto na rezervi (istinita priča btw), kad ti kabel ne radi, kad baterija na laptopu ima samo 5 minuta rada, kad pokušavaš razgovarati o bilo čemu osim o vremenu sa punicom, puncem, svekrvom, svekrom.

DAKLE! Ljudska je rasa konstantno okružena hororcima, konstantno je u stresu. Pa moje je pitanje onda: šta će ti, jogurta ti Tonkinog, još djevojčica koja izlazi iz 16:9 ekrana s kosom toliko masnom da kad bi napravila sliku na kosi bilo bi platno na ulju, i još ti odbrojava zadnje dane, minute i ostale jedinice vremena. Što će ti to? Oš hororac? Onako pravi? Odi do profesora koji ima najtrivijalniji predmet na faxu i reci mu: vaš predmet nije toliko bitan. Samo ću reći ovo: pripremi tenisice za trčanje i istegni se prije toga, i da.. pogledaj imaš li mogućnosti za neki drugi fax. Eto ti homemade hororca, pa nek ih bude što manje u životu.

---

 

Foto: pixabay
Tekst: Marko Ivković