Svemu unatoč: Iz Hercegovine s ljubavlju

U vrime dok se likovito bilje otkupljivalo, skoro svak u selu bio je mali botaničar. Nama dici uvik su dilili petice iz herbarija, kojeg smo slagali ko od šale, tribalo je samo izać prid kuću. Tako bismo mi išli sa starijima u ranu zoru skupljat bilje, toliko opivani vrisak, kadulju i smilje. Išli smo ponekad i još ranije, kako bilje ne bi bilo presuvo. Nije nam baš bilo jasno zašto, onako krmeljavi jedva da smo znali obut cipele, a jutene vriće izgledale su nam poput kakve cerade s najvećeg rasoda- nikad to nećemo napunit!

Tribalo je pazit kud gaziš, da te ne bi razljutio kakav poskok, a da smo bili svisni njegove blizine, đava bi išta bra. Ali, bili smo vridni, ne bi nam tribalo puno da se vriće napune. Najlakše je bilo brat šipuriku, ali se sporije vrića punila, pa bi ipak radije želi prizemnice. Pričali su nam puno o zdravlju koje bilje daje, ali nekako mi se čini da je glavni cilj bio doći do otkupne stanice, pa to “zdravlje” unovčit. Istina, u kući je uvik bilo čaja od svakakvih trava, prava apoteka! Nije da se moglo previše zaradit, ko da je iko cinio naš trud i muku, ali zato smo svako lito mogli u Gradac na more, i to u više navrata. U zadnje vrime po selu se sade različiti nasadi, te ovaj šipak, te onaj, te masline, te svakakva čudesa, a meni se ovako s odmakom čini da je ono što nam Bog dade, što niče iz naše crvenice i izviruje iz kamenog sivila, nekako premalo iskorišteno.

Uzmimo primjer mesliđana. Kažem mesliđana, jer mi malo ko sa sigurnošću može reći kako se kaže na rvacki, iako se zna da je to bosiljak, ili što bi moja baba rekla ocimum basilicum. Jednog jutra, dok smo brali ono bilje, ugazih na osinjak. Nas nekoliko sletili smo niz Gradinu ko opareni, a ose za nama, ko da se poigravaju. Dobro smo se izdružili, možda i previše. Izboli nas svukud. Kad smo dotrčali do dide, on nam dade rukovet mesliđana. A mi ga privatili ko najboljeg prijatelja, izljubili se i izgrlili s njim (s mesliđanom, mislim) i utrljali dobro po plikovima. I- prošlo, ko rukom odnešeno!

Tako su naši stari Ercegovci, valjda poučeni njegovom moći, uvik nosili mesliđan za uvom. Ali, morali su znati oni koji bi ih sreli- ako je za desnim uvom, dobro je, čovik je dobre volje i moreš s njim ljudikat. Ali, ako je za livim uvom, biži od njeg, ljut je poput ose, ili, ne daj Bože, sršljena!

---

 

Foto: visitherzegovina.info