Priče iz ličkog kraja: Krumpiri se krumpiraju

Krumpiri se krumpiraju…o krumpiradu se oni ve godine brajne ma evo vec treću nedilju.

Al fala Bogu dobar je, nit ga črv ji nit gnjije, taman za police, pa to je krompir ko šaka u velikog čovika a i veći se najde. Neka ga neka, niš se neće bacit, ništo ćedu prasci pojist, ništo se prodat ko Bog da, ništo će se pojist a mora se i za sime ostavit. Kažedu da je najbolje to staro sime žuto, i crveni Marko samo ča ga nema baš više, sve neke nove marke, al poji se niš ne ostane! Samo ča oko njega brajne ima posla. Mora se posadit, pa koričat, pa nagrnut, pa onda tek kopat!

Prije se sve to na ruke delalo, samo motika u ruke i gotovo, a danas skoro svi to na strojeve, ima sadilic ima vadilic, ima kombajov ima plugov…al isto moraš sabrat naroda iz sela da pomože, pa onda vraćat kad oni kopljedu.

Najlipše je kad on dojde u trap, e onda kiša neka pada!

Isto tako je i sa sliva, rušva, jabuka, oriji… Ve godine su slive nako rodile, neće baš za rakiju bit ko vi godin, al za pekmez će se sabrat. Najprije ji treba ispučit pa s njimi u kotal, malo cukra unutra i kuvaj dok ne zakuva i pogusti. E da su rodile ko lani, al bi se komile pa se pekla rakija. Bilo bi sto kotal.

Eh zato su jabuke prave, jima ji i za štrudel i za rakiju. Ma fala Boga, neka vako i do godine rodi i mi sretni.

U tom branju sliv i jabuk nismo se puno modernizirali, more se jedino na traktor naredit da se malo zdrmlje stablo i da popadadu al nema ti druge neg se zavalit u travu i brat. Fala Bogu, dok smo živi i zdravi moć ćemo i jist i pit!

---

 

Tekst/slike: Ana Biškupić