MILE RBINA: Mačku kume Mande, PETEJ JE POTIRAL već drugog dana

Nakon što je Mile Rbina zajedno s roditeljima otišao po “peteja” u Kamenicu, donosimo nastavak priče po povratku u Brinje.

---

Kad smo došli kući, stara je sama odnesla kutiju u štalu, izvadila je peteja van. Tepala mu je i pričala kej ditetu. Odvezala noge, lipo polako. Onda ga je pogladila od glave do repa, rekla mu kako je vo sad njegova štala, a onda ga stavila med kokoše. On se mirno sel, nakrenul glavu na livo pa na desno, gljedal u staru pa opet uokolo. Stara mu je još malo tepala, opet ga pogladila po glavi i otišla spat. Stari i ja smo već odavno hrkali.

U četiri ujutro zakukurikal je prvi put.

Stari je iskočil iz kreveta:

-Ki je pustil peteja u kuću? Ča ga nisi metnula u štalu da spi!!

-Ča se dereš, pa u štali je! –viknula je stara, još bunovna.

-Kako u štali kad kukuriče iz kujinje!

-Kakova kujinja, jesi ti munjen!

Digli su se, a u kujinju su došli taman kad i ja.

-Mama, ča nisi peteja ostavila u štali? –pital sam je.

-Ča ste ti i stari pili čera? Pete je u štali, ni u kući! –stara je sad već bila živčana.

Stari je gljedal ispod stola.

Onda je pete kukuriknul drugi put.

-Isprval je u dvorišće. –rekal je stari.

U četiri ujutro smo svo troje izašli van i gljedali po dvorišću.

-Pa ni ovdi. – rekal sam.

Obašli smo oko kuće.

-Ni ni tu. –rekla je stara.

Kad je treći put zakukurikal, stali smo kej ukopani. Pival je iz štale. Stara je otvorila vrata, stari uperil bateriju, a petej je stajal med kokoša, ponosno uzel zraka i zakukurikal četvrti put.

Krave su se ritnule, starom je ispala baterija iz ruk.

-Kakva je vo živina? –tiho je rekal kad je baterijom opet posvitlil u pivca.

Idućih dana se pokazalo kako se pete brzo prilagodil novom teritoriju. Pratil je kokoše svuda, ali iz dvorišća ni izlazil. Mačku kume Mande, ka je godinama dolazila, potiral je već drugog dana. Od onda je samo gljedala daleko od ograde, i svako malo otresala glavom, nakon čega bi joj uši stale vodoravno.

Kuma Mande se kašnje požalila da joj je mačku uvatila padavica jer stalno otresa glavom i da to valjda mora bit od starosti.

Nakon pet dana, naš kucak koji je bil na velikom lancu, kad je petej izlazil van redovito bi podvil rep i odlazil u kućicu. Tamo bi se stisal u ćošak i samo si mogal vidit dva oka kako se sjajidu izunutra.

Staroga i mene pete je gljedal onako na iskosa, kej da još ni rasčistil na ku stranu mi spadamo, dok je staroj čim bi ga zazvala dolazil kej kakovo pašče.

Ni prošlo dugo, nešto smo delali po kući i stari me poslal u garažu da mu donesem bušilicu. Kad sam ju izvadil, krenul sam mimo auta van, a onda sam stal kej ukopan.

Na vrati je stajal petej i gljedal u me.

-Aj, uš!

Ni se ni pomakal.

Uš! Na! Uš! – viknul sam.

On je samo malko pognul glavu, al to oko i me dalje gljedalo.

Krenul sam van i taman kad sam zakoračil pokraj njega prnul je name.

Kosa mi se digla na glavi, bušilica je pala, a ja sam se spetljal dok sam bižal nazad u garažu. Između auta i stola sam pal na pod, a na sebi sam osjetil kako krila klepećedu i kako me dere po noga sa ni svoji pandža.

UŠ! UŠ! UŠ! –deral sam se dok sam se pokušaval dignut iz prašine. Počel sam bižat oko auta, al je taj gad i dalje juril zamenom.

Na izlazu iz garaže me sustigal, al zato jer sam se sagnul po bušilicu.

Onda sam opet pal dok me klepušal po leđi. Uspil sam se dignut, bušilicu sam bacil jer je trebalo spašavat živu glavu. Zaletil sam u kuću i zalupil vrata. Petej je trčal zamnom i sad je stajal ispred vrat i čekal.

Stari se pojavil.

-Kadi je bušilica? –Gljedal je u me, prašnjavog, s poderani traperica.

-Odi sam po nju, eno je u dvorišću. Pete me napal.

-Napal te petej? Oooo, lej junačine! Ima dva metra u tebi a pobigal si od kokoše.

-Neka, ja tamo ne idem, ako oćeš bušilicu, eno ti je na dvorišću.

Došla je stara.

-Mile ča je stobom, kako to izgljedaš?

-Napal me naj divljak.

-Ki divljak?! –stara je mislila da je došal neki lokalni rabadžija.

-Naj tvoj pete.

-On? Ma ne bi on nikog. Sigurno si tiral kokoše.

-Nis ja nikog tiral, sačekal me dok sam izlazil iz garaže.

-Ajde ne pizdi, odi donesi bušilicu, trebam završit posal. –rekal je stari.

-Ja van de idem!

-Dobro, dobro idem ja. –reče stara i ode van.

Petej je stajal uz vrata, a kad je stara izašla onda je lagano šećal uz nju. Ona mu je tepala, digla je bušilicu iz prašine, a on je pogljedal u nju pa onda otišal na drugi kraj dvorišća, med svoje kokoše.

Onda se vratila, tutnula bušilicu starom i rekla:

-Na.

Stari je rekal fala, a onda me pogljedal i naceril se:

-Uz Kapelu junačina, niz kapelu Brinjačina.

Nis niš rekal, otišal sam se u sobu presvuć. Noge su mi bile plave i izgrebane, a onda sam pogljedal traperice. Levis 501. Iščišane do kolena, zadnji livi žep visije pokidan do pol. Je da su kupljene na placi, ali ipak…

Bilo bi dobro tog peteja metnut u juvu.

Prošlo je nekoliko dan, kucak, Mandina mačka, a sad i ja, izbjegavali smo tog vraga svuda po dvorišću. Primetil sam i da tice retko slićedu odkad je on došal.

Onda  je jedan dan došla Mande i rekla kako joj je or zaklal jednu kokoš. Stara je odma odlučila će peteja ostavit preko noći vani.

Stari i ja smo se pobunili al je ona rekla da neka onda nas dva ostanemo budni s puškom i ubijemo vraga prije nego zakolje i ku našu kokoš.

Kako se ni jednom od nas ni ostajalo vani celu noć složili smo se da petej bude na straži. Neko vrime je to tako išlo.

Onda je došal jedan od oni dan kad stari mora izać van da propuše ne druge ventile. Spremal se celo popodne. Predvečer je krenul van i rekal da će se kašnje vratit. Stara je mene pitala jesu letve na vratnica dobro pribijene da joj opet ne uništi cviće. Onda je stari popizdil i počel se derat da će sve cviće iskopat jer da ni on kriv što mu se svaki put cviće nađe na putu.

-Da da, sigurno se cviće šeće po dvorišću kad je misečina… –rekal sam ja.

-Ti muči! –otresal se stari i otišal.

Stara je za njim izašla i preko dvorišća otišla do kokoš. Onda je tamo neko vrime gljedala kako zobljedu i pričala sa petejom.

Ja bi rado čul o čemu su divanili, al mi se nešto ni izlazilo van, jer sam stekal dojam da naj vrag samo čeka da se pojavijem.

Odlučil sam večeras ostat kući, bila je neka utakmica na televiziji, stara je nešto delala po kući, a onda smo oko pol noći krenuli leć.

Stari se još ni pojavil, a to je značilo da se dobrano nalokal…

U neko doba noći, stari je dolazil putem. Usput je pival koliko ga grlo nosi. Kej i svaki put, živica s live i desne strane ga je vraćala na cestu da ne bi zabasal u polje. Došal je do vratnic, i  onda nako zlobno zapival još jače.

-Eee… ona će meni… da ja ne zagazijem u… cvi—cvi-hik-će… baš!

Gurnul je vratnice, uvatil je nu letvu ka se obično otkvači i već se pripremil za slitanje u petunije, maćuhice i tulipane.

A onda je prikočil, jer koliko god pijan bil ni mogal da ne vidi sablast ka je stajala izmed njega i cvića.

Sablast ga je gljedala pravo u oči, a perje oko vrata joj se diglo u borbeni položaj.

Stari je stal kej ukopan.

-Ča ti gljedaš! –rekal je preko knedle u grlu.

Perje se jače nakostrešilo.

Stari se držal za vratnice i skupil hrabrosti za jedno;

–Odi ća. Aj, iš!

Onoj beštiji to je bil valjda znak za napad. Skočil je na starog, isklepušal ga po koleni, stari je probal bižat van iz dvorišća jer se sitil da pete još ni prešal tu granicu. Na lesi se spotrknul, a vaj mu je skočil na leđa i nastavil ga klepušat. Misečina je obasjala prašinu ka se digla dok se odvijala bitka.

-UJ! STANI JEBA MAJKU SVOJU! – vikal je stari dok su ga krila klepetala po glavi.

-STANI! AJO! IŠ-IŠ-IŠ! STANI!… NEMOJ!

Izvukal se preko ceste i protrčal kroz živicu. U njoj mu je ostal dobar del odela u kojem je izašal van. Onda je zadihan sel u travu izvidat rane.

Taman kad je u ruke uzel poderanu kravatu, ku inače nosi i na sprovode i svadbe, čul je kako krila klepećedu. Digal je glavu taman da vidi kako preko živice prše čuvar starinog cvića, a i našeg dvorišća uopće.

Sletil je pravo na glavu starom. Počel je šlajfat po orošenoj travi, tako da mu bižanje baš i ni išlo.

LJUDIIIIII!!!! UPOMOĆ! LJUDIIIII!!!! UBI MEEEEEE!!!!

Al kako u Brinju nema živog duva ni po danu, a kamoli po noći, njegove vapaje niki ni čul…

Stara se inače rano diže radi blaga. Prvo joj je upalo u oči kako starog nema u krevetu. Odma je pomislila da se ni čagod dogodilo. Brzo se obukla, prošla kroz kuću u vidila da nema odela na višalici. Onda je izašla van, pogljedala u cviće. Ono je bilo zdravo i čitavo, taman friško zaliveno rosom.

Sad ju je uvatil straj.

-Fala Bogu da ima i živi u voj kući! –čula je s druge strane ceste.

Tamo je stajal stari, sav iščišan, izgreban i krvav. Poderani žepov i nogavic.

-Ajmee – stara je zaprepašteno stavila ruku na usta… Ajme, ki te istukal? Jesi zval policiju?

Trčala je k njemu.

-Ki me istukal? Naj vrag kog si donesla u kuću! Ote kvragu ti i on! To treba zaklat i napravit juvu od njega! Krvavu mu nedilju jebem, to ni kokoš, to je zvir! Vidi ča mi je napravil! Celu noć stojim vodeka jer ne mogu zać u kuću od njega! I smrzal sam se kej pas!

Stara je zastala, onda se okrenula i vidila peteja kako stoji u sred dvorišća i gljeda.

-To ti je petej napravil?

-E nego ki je! Kolji to odma! Sad! Nemoj čekat podne!

-Neću, vidiš kako mi je dobar. Ni or ne dolazi.

-Jebe mi se za ora!! Vaj me skoro ubil!

-Tako ti i treba kad se vraćaš kasno kući i još pijan. Da nisi možda kadi pal u živicu ili se potukal pa sad oćeš reć da je petej kriv?

-Ja se nis nikad potukal! Vidi vo! Vo je od one njegove pandže! Ima pandže veće neg ni dinosauri! Kolji to!

-Neš mi ti govorit ča ću ja klat! To je dobar pete! A i ne može ti kokoš napravit to ča ti je napravljeno!

-Vraga ne more! Skoro me ubil!

Još uvik su se raspravljali na cesti. Starom se ni dalo ni koraka napred jer je pivac i dalje stajal na dvorišću i pratil razvoj događaja.

-Ja ga klat neću i gotovo! –rekla je stara. -A ti ako oš, ostani stajat tu na cesti.

Stari je vidil da se nema smisla prepirat.

-Odi ga makar zatvori u štalu da mogu proć do kuće.

Stara je otišla, petej je lipo krenul za njom kej pašče. Upeljala ga je u štalu i zatvorila vrata. Stari se ni mrdnul s mesta dok ni vidil kako je rezom zaključala.

Onda je brže bolje potrčal do kuće, valjda u stravu da petej nebi provalil vrata.

Taman sam izlazil iz kupatila kad je stari zašal u kujinju.

-Ča si se potukal? –pital sam.

-Nis se ja tukal! –dreknul je. –ote u materinu ti, ona i naj pete!

Prošal je pokraj mene i otišal se oprat.

Kroz vrata ga se čulo kako psuje unutra.

-Lej moju kravatu! Lej ča mi je napravil! A lače! Lej kakove su moje lače! Krvavu mu nedilju…

U kuću je zašla stara.

-Ča je bilo, petej ga je napal? –pital sam.

-Tako on kaže- reče stara. –Celu noć je prestajal iza živice. Veli da je petej trčal za njim preko polja.

-Ma da? Pa ni nikad izlazil preko ograde.

-A kaže da sad je.

-Ako je onda to ni dobro.

-I ni i je. Barem mi cviće ni izgaženo.

-Biće da je onda to neki pete botaničar. –rekal sam.

Počeli smo se smijat. Stari je i dalje kljel u kupatilu, čuli smo ga i do kujinje.

---

Autor: Mile Rbina (pseud.)