KolumneLifestyleScena

MILE RBINA: Ki sam, čiji sam i odaklje sam…

Ki sam, to ste već pročitali ako ste se odlučili vidit ča je vodeka. Tu i ne treba bit pametan. Al ako ste u brinjskoj osnovnoj školi, ovo će vam možda bit za lektiru i ako vam je kojim slučajem promaklo ča piše gore u ćošu, a je sigurno – ja sam Mile. Mile Rbina. Tako da ako vas učitelj pita kako se zove pisac, sad znate. Pa nećete dobit jedinicu iz lektire. Predstavil sam se onako, ko kad to kaže James Bond. On je tajni agent.

I ja sam napol tajan. Rođeni sam brinjak, svi me znadu, a opet me niki ne pozna baš toliko. Za ne druge, koji za Brinje znadu iz novin, ili prođedu autoputom pokraj njega kad preko leta idedu na more, da rečem ku više… Ja sam jedan od Rbinov. Rbina, kakvo je to prezime, pitate se? Pravo brinjsko. Vidite, u Brinju je običaj da se po selu i po familijama dilidu špicnameti. Ni to samo zato što u našem kraju svaki peti ima isto ime i prezime, ili zato što se svako prvo muško dite po rođenju beštima po ćaći ili dedu. Žensko se ne beštima po nikome osim ako se ženi da pravo glasa.

Ako i imate svoje ime, bilo ono po kome god ili ne, sigurno ćete od mali nog dobit drugo ime po kojem ćedu vas svi poznavat. Po nom rođenom neće niki. Onda vam nakon nekog vremena i vaše pravo ime postane čudno za izgovarat, pa se pomirite sa tim. Tako na primjer, imate dvajst i šest Stipe Mesića u Brinju i okolici. I svi su bili sretni kad je onaj iz Orahovice postal predsjednik jer su mislili da ćedu preko njegova i svog imena i prezimena lakše do njega dolazit, a onda i do kakovog posla. A bićedu i u novinama. Neki i jesu došli do njega. Al osim male sličice u novina baš nisu imali druge koristi. Onda, recimo, celi život znate Vladu. Da ni bilo nih izbornih listi, nikad ne bi znali da
je njemu pravo ime Josip, ili Josa po domaći. Ili da se neki drugi Josa zapravo zove Ivan. Onda ni čudo ča je na prvi izbori bilo dvaput više glasov nego stanovnika jer su glasali i Josa to jest Iva, i Stipa kog znamo da se zove Marke.

Kažedu da su te liste napokon sredili i da to više ni tako, ali svaki svoje drugo ime i dalje čuva. Kadi sam stal? A da… Znači Mile mi je ime. Jel pravo ili ne to ni bitno, ionako će vas samo zbunit. A Rbina? Prezime kej prezime. Jedino ča to prezime u brinjskom žargonu znači nešto staro, niš koristi. Na primjer, kad neki kaže: „kakva je no rbina od auta?“ Ili „kakva ti je no rbina?“ – i pokaže na konja koji jedva stoji na noga. Da ne bi pomislili da smo mi Rbine niš koristi – odma da rečem da to ni istina. Mi smo bili i ostali jedna od vridnijih brinjskih familija.

Stari je ko mlad gastarbajter otišal u Nemačku, a mama je ostala u kući pazit name i sestru i delat u polju. To prezime dobili smo od prapradeda koji je bil toliko star, ali još uvik šlajsal trupce iz Škamnice, skupa sa konjem Zekanom koji je bil kažedu jednako toliko star. Kažedu i da su u Brinju za njimi kada bi prolazili upirali prstom i govorili „Lej ve dvi rbine“. To smo mi, Rbine. Eto sad smo rešili i to „čiji sam“.

A odaklje sam? Pa iz Brinja, već sam rekal. Neki će reć da nis brinjak jer mi brinjski i ni baš čisti kaj ča bi trebal bit da jes. Na to morem reć da je originalni brinjski izumrl kej i onaj esperanto. Vaj novi brinjski adaptiran je od raznih učiteljov koji su prošli kroz brinjsku osnovnu školu. Ča reć o Brinju, a da se već ne zna? Mi baš i nismo čisti u glavi. Zapravo, morda smo najgori sami sebi. Prema van smo uvik drukči i kejda bolji. O nami se oduvik pišedu legende, pa je tako odnekud izašla ona parola „Pet brinjakov ko pet vukov“, koja bi valja trebala reć da su brinjaci oduvik čvrsto stajali na braniku, ili kako je neki jedanput rekal – „Na štosdemferu Hrvatske“.

U današnje vrime, kada mladi puno i ne brinedu o tradiciji već samo o alkoholu, ta bi se parola mogla premetnut i u „Pet brinjakov ko pet medvidov“. Barem se tako ponašadu kad izađedu u birtije navečer. Kad smo već kod birtij, Brinje je nekada, kažedu, imalo dvajst i četire birtije, osam mesnic i petnajst dućanov. To je bilo prije nog drugog svitskog rata. Dok smo još bili Kotar. Kad pravi Brinjak govori o Kotaru, onda to govori s ponosom i suzom u oku, kej da je Brinje bilo Zagreb u to doba. Samor mi i oni. Bilo je i drugi kotarov, al niki od
Brinjakov ne pamti kako su se oni zvali. Nekako kad gljedam slike od prije rata, uvik mi je bilo teško nabrojat toliko kuć, a kamoli sve te birtije, mesnice i dućane. Al valjda znadu oni ki su ih brojali. Onda su nam posli rata partizani bome napravili posal – ukinuli Kotar, pozatvarali birtije, mesnice i dućane. Dobili smo mjesnu zajednicu, a vlast nad nami preuzela je općina Otočac.

To je svakom pravom brinjaku teško palo. Ta borba za vlast trajala je nekih 40 godin, a onda smo nakon zadnjeg rata dobili natrag Kotar koji se sada zove Općina Brinje. Postali smo svoji na svome, i niki više ne vlada nad nami. Osim ča po svaki službeni papir opet moramo ić u Otočac, jer je sve ostalo tamo. Naroda u Brinju je svake godine sve manje i manje. Nami su čak tili ukinut osnovnu školu jer su rekli da nam to ne treba zbog malo dice. One škole u Letincu, Stajnici, Lipica, Jezeran, Križpolju su ukinuli već prije. Onda je bil plan da sva ta dica putujedu autobusom u prvu veću osnovnu školu – u Otočac. Ali to ni prošlo. Za sad tamo idedu samo u srednju, ako već ne idedu u
Zagreb. Kako se ipak nešto trebalo ukinut, ukinuli su policijsku stanicu, a sve policajce poslali u – Otočac ili u Korenicu.

Sad dnevno i po noći šaljedu patrolu koja se, kad ne spi, propelje dva-tri puta goridoli od Kapele do Prokik (do Žute Lokve ne smidu jer je tamo birtija na prometnom križanju i neki bi ih mogal vidit), a onda se vratidu na spanje. Obično znadu spat i na placi, ali otkad je tamo svetlo, ni im baš ugodno. Toliko su dobri u tom patroliranju da su pumpu opljačkali već pet-šest put bez da su našli ki je to napravil. Priča se da su jednom to napravili i kad su „plavi meštri“ spali parkirani na pumpi, pod svetlom.

U Brinju kako sam već rekal, ni više ostalo noliko birtij i mesnic. A bome ni dućanov otkako su prodali „Gradinu“, trgovačko-ugostiteljsko poduzeće. Onaj ča ju je kupil, brzo je zatvoril pola dućanov i smanjil broj zaposleni brinjakov. Oni ča su kupili Hotel i Stari hotel (znan kao Šeraton), i još nekoliko birtij od Jezerana do Prokika, više ne deladu. Skoro sve su ukinuli. Sad sve birtije, dućane i mesnice moreš prebrojat na dvi ruke. Ko na rukami onog sa pilane. I kad se činilo da više nemadu ča zatvorit – zatvorili su i pilanu. Ljude su poslali kući dok se ne reši privatizacija. I još su uvik kod kuće, ako si nisu uspili nać kakov drugi posal. Pilana i pogon od Industrogradnje stojidu kej spomenik industrijalizaciji i privatizaciji. Rekli su i da je to zato jer ta pilana i pogon ne moredu uspit jer nema posla za pilane. Ni baš jasno kako u Brinju i okolici deladu tri privatne pilane; a dela i četvrta. I sad ti budi pametan.

Ča smo još imali, a da više nemamo? E da, imali smo kino koje se zvalo „Iskra“. Petkom su se prikaževali filmovi, od švedskih akcionih, preko Čak Norisa, Džona Vejna i nadalje. Više ni kino, a ni niki od tih glumcov ni živ osim Čaka Norisa. Ulaznice su se kupovale na licu mesta – tamo je delala teta Zora. Imala je preko 70 godin, rubac na glavi i ćale čija su stakla bila kej dno boce od Coca-cole, i jedva da je bila iznad pulta kad je sidila na stolici. Sala i sjedala u njoj bila su iscrtana olovkom na nom kockastom papiru, kockice su bile sjedala. pa kad si kupil kartu, onda je kemijskom prekrižila stolicu, broj i na karti napisala red 8, sic 4. Onda je teče Nikola koji je jedva stajal na vrati tu istu kartu pretrgal na pol. Kino je imalo i balkon u dva reda. To je bilo rezrervirano za brinjsku elitu. Kad su Zora i Nikola otišli u penziju, jer nisu više vidili brojeve u kockica i nisu mogli cipat drva za gusanu peć u sali, radu u kinu je preuzel školski podvornik. Kada je film kasnil –a znalo se desit jer su ga slali autobusom iz Zagreba ili Otošca – ako je bilo kašnjenja, odma je to bilo odma najavljeno preko plakata, kemijskom
olovkom napisano na komadu papira;

„FLM NE IGRA PETAK (DANAS) NEGO SUBOTA (SUTRA)“.

Onda je neki je rekal kako „kino više ne prolazi ni u Zagrebu“ pa su i kino ukinuli. Sad ako ćemo pogljedat neki film moramo u Otočac.
kad malo bolje promislim, izgljeda da su sve osnovali samo da bi imali posli ča ukinut i da bi mi morali ić u Otočac. Kej velika sportska općina, imamo i nogometni klub „Sokolac“ koji se prije demokracije zval „Borac“, sa tradicijom tolikom da se zametnula od silnih papirov pa je teško reć kad se točno osnoval, ki ga je osnoval i ki je igral na početku i u sredini. Al svejedno svaki brinjak pamti kada je Garinča slučajno skrivil penal pa se izgubilo od „Segeste“ u jednom kolu Kupa ne bivše države. U slijedećemo kolu „Segesta“ je igrala protiv Dinama i to je bila tragedija koja se danas ni zaboravila. Nema veze ča su tada za tu utakmicu skupili igrače od Senja do Rijeke. Svi su tad bili brinjaci. Lička nogometna liga se inače ne razlikuje od slične niskonogometne lige u državi. Pa tako obično na utakmicama morete vidit boks meč po principu „12 na 1“ (ako ste sudac, koji baš ne vidi dobro u korist domaćih, onda spadate u nog jednoga). Naravno da su najžešće utakmice bile protiv „Sloge“ iz Otošca. Niš slabije nisu bile ni one protiv Gospića. U jednoj takvoj gospićane je njihov autobus skupljao uzduž i popreko Brinja, dok su se izvlačili iz kukuruza i krumpirišća. To je bil prvi put da su Sportske novosti u rubrici Regionalne niže lige izašle sa
naslovom „U Brinju čak i lancima!“. Nije to baš bila istina, ali je to bil prvi naslov žute štampe u noj državi. Barem smo u tom prvi. Nije da se tu samo igrači mažedu med sobom, pitanje je prestiža da i gledatelji dovate kog protivničkog igrača, a o sucu da ne govorimo.

Da, sportski život u Brinju je kako bi rekli, nešto više od sporta samoga. Imali smo bolnicu, al i to su nam ukinuli pa je ostala samo ambulanta. Za pravu bolnicu morate u Ogulin ili – Otočac. Imali smo i slastičarnu, pa se i ona sama ukinula, a ako oćete pojest baklavu ili burek morate opet do Otošca. Imamo vatrogasce, barem nji još ni ukinulo, jer bi morali dolazit otočki vatrogasci, a to je ipak malo predaleko. I jednu stvar nikako ne smimo zaboravit, iako bi ona po pravu trebala dojt na prvo mesto. Brinje je poznato po minerima. Nema tunela u Evropi i svitu kojeg brinjaci nisu bušili dinamitom. Ta brinjska minerska tradicija se najbolje vidi za Božić, kad dinamit roka iz svake
druge kuće, a drvena stolarija veselo dela na kilometar uokolo. Zato u Brinju dinamit još zovedu i delamit. Da bi tim minerima dali trage i naglasili tradiciju, osamdesetih godin su digli spomenik brinjskom mineru kojeg je napravil neki poznati kipar sa imenom i dva
prezimena.

Spomenik su postavili u parčić u centru i svečano otkrili za neki općedržavni praznik. Svi su mislili da će taj miner izgledat ko oni ruski rudari i heroji, nabildanih mišićev, oštrog pogleda u taj mrski kamen, i sa macom od kakovih 50 kil s kojom sam more tesat po marmoru neke planine i jedno dva štapina delamita u žepu. Ako niš drugo, da je jak makar ko jedan od ona tri mornara u Senju na Potoku. A onda kad se crvena plata izmakla, ispod nje je stajal neki žgoljavi neuhranjenac, sa macom od dvi kile, na kom ni bilo jasno jel ima partizansku kapu ili rudarsku lampu. Macu je držal u rukami kej da oće reć „A u pizdu materinu i ja i posal…“ Toliko jadno izgljeda i toliko ti dojde žal kad ga vidiš, da su ga u Brinju već istog dana prozvali „Minerić“. Da bude još gore, na njemu su se i lokalni hahari pijani iskaljevali, pa su redovito kad bi birtije zatvorile, znali doć opalit mu koji šamar jer on ni mogal vraćat.

Da ni bil tako neuhranjen već da je imal mišićev ko oni Rusi, to mu sigurno ne bi delali. Al eto, i tu nas je neki zajebal. Kašnje su oko njega posadili bor i još ko stablo, tobože da se ima ča okitit za Božić, ali izgljeda da je pravi razlog da se Minerić baš i ne vidi. Čak su ga i tili maknut nekamo pa da se na njegovom mestu napravi neki drugi spomenik. Al nisu uspili, a da se spomenici moredu ukidat, sigurno bi i njega ukinuli. Ipak je izdural sve, kej i svi oni pravi mineri prije njega. I dalje stoji na svom mestu u debeloj ladovini, nekad ga primjeti neki turista koji slučajno stane, pa navrati do njega. Srećom pa mu oni ne lupadu šamare. Sad smo rešili i „odakle sam“.

Ča još reć o nami? To da smo posebni jer jedino mi u celoj Lici govorimo čakavštinom, kej da smo na  moru. Doduše, va naša je malo čvršća, neg njiova jer smo mi ipak na većoj nadmorskoj visini i moramo trpit teške zime. Svejedno ne spadamo u brdskoplaninske krajeve Lipe naše. Al Otočac ča je koji metar niži – spada. Tako beredu i bolje poticaje za mliko. E da nam je nać genijalca koji je to tako odredil pa da ga pozovemo na utakmicu „Sokolca“. Il stavimo na mesto minerića, pa nek čeka da se zatvoridu birtije.

Možda reć još i samo to da nas od malena učidu najvećoj mudrosti, ka se prenaša s kolena na koleno: „U se, na se i podase“. Zapravo, kad pogljedaš, a i ča ti više treba u životu? Eto, dalje me nemojte pitat jer bi mi neki mogal ča i zamirit, a valja će vam ovo malo pojasnit svaku dalju priču ku budete čitali. A ako vas put nekim slučajem nanese u naš kraj, i vidite da vas u birtiji čudno gledadu, nemojte zaboravit nekoliko bitnih stvari:

– sitite se naglas da je Brinje nekad bilo Kotar i nabrojite koliko je bilo birtijov, mesnic i dućanov, da se vidi da znate povijest.
– nikako ne govorite da je Otočac velik i lip grad, najlipši u Lici. To morete reć samo u Otošcu.
– na glas recite da bi Borac daleko dogural onda u Kupu, samor da Garinča ni zajebal, i platit će vam pivu pa nećete morat prolazit ko minerić.


Autor: Mile Rbina

Želiš se uključiti u našu zajednicu i svakodnevno primati poruke s terena te se družiti s Ličankama i Ličanima? Ili si naš/a iz Ličko-senjske, pa odmah postaješ dio dobrog društva? :) Uključi se u Viber zajednicu klikom na linku Lika Club | Najčitanije 🔥

 

Komentari

Komentara

Oznake

Povezane objave

Back to top button
Close