MILE RBINA: “Joj vi Brinjaci, tak ste državotvorni! Sve vam mora imat nekaj hrvatsko”

 Nakon prošlotjedne najave dolaska Drageca u Brinje pod naslovom Dragec iz Zuagreba dolazi na južinu, pogledajte koje su teme pokrenute pri dolasku i što je rekao Milin otac

Taman me malo san privatil kad je kroz otvorene vratnice zaletil Hyundai zagrebačkih tablic. Trznul sam se kej oparen i ljosnul s klupe na guzičinu. Purgerski je auto digal prašinu u dvorišću, kokoše su se razbižale a Šare je počel lajat kej divlji.

Dok sam se dignul s poda i otresal prašinu sa traperic, otvorila su se vrata od auta i iz njih je iskočila moja teta i viknula “Kadi si Miiileee!”.

S druge vozačke strane izašal je njezin muž. U majci Lakosta kupljenoj kod šanerov negdi na Hreliću (rekla mi teta), belim kratkim lačicama do kolena, klapačama od 20 kun (kod kineza, provjereno), izgoren kej rak od sunca, na njemu se još vidilo tragova mazanja jogurtom. Kako je otvoril vrata, za njim je pokuljal dim od cigara da je izgljedalo kej da se auto zapalil. A ja sam prvo pomislil da mu je šajba prljava…

Onako izgoren i sa cigarom u ruci izašal je van, pridržal se za vrata i duboko udahnul.

Pivski mu trbuv i krive noge sad su došli do izražaja. Nakon ča je skoro povratil od friškog zraka, plav u licu je rekal ča sam već unaprvo znal da će reć:

– Joooj, kak je lepi i friški zrak tu u Brinju!

Šare je i dalje lajal kej munjen. Mislim da mu zagrepčani nikad nisu baš pasali.

A muž moje tete je bil pravi zagrepčan, rođen u Čučerju, odrasal na zabavama u vatrogasnom domu i prigodno se zval Dragutin Trstenjak.

U skladu sa trendom od 90-ih, preferiral je da ga se zove Dragec. Nis vidil pa ne mogu zapravo reć, ali mislim da je i osobnu prominil u Dragec.

Za njima je izašlo dvoje blede dice, moji bratić i sestrična – Tomislav Trpimir i Horvatka. Uvik sam mislil da nji dvoje jadne dice imaju još jadnija imena za dicu, ali je i to bilo u trendu, a i Dragec je moral dokazat da je njegovo porijeklo pravo. I je, da ne bi bilo zabune, samo mi ga malkoc nekad dođe kej žal. Zato ča je njemu ćaća dal takovo ime, kojeg i inače ima puno med zagorcim, dobil je probleme kakve ni ni sanjal da će dobit.

Sad su izašli i moji starci, izljubili se izgrlili i počeli pripovidat kej da ćedu stajat celi dan na dvorišću. Dica su se na brzinu izljubila i otrčala pod šajer tražit kvočke i piliće.

Stari je gljedal u Hyundaija kej u Tomu Vinkovića. To on nikad ni smatral pravim traktorom, kej ni Yugo autom. Hyundai je mećal u istu kategoriju sa jugićem.

-Ča je vo? Kako se vo čita? –Pital je.

-To ti je Hjundaji. Japanac. Ma zapravo i nije tak pravi japanac, više je koreanac, al to je i tak jedno te isto. –Odgovoril je ponosni Dragec.

-Nema autov do nemačkih. –Stari će.

-Ma daaj, kaj još u to vjeruješ? Pa švabe su ti skroz pali i fakat su demode. Japanci su ih prešišali. Rade jeftinije i bolje.

-Nema autov do nemačkih autov. –Stari je to sad rekal malo čvršće. Otputil se prema vozačevom mestu kuckajući po limu. Onda je gljedal tapacirung od vrat, pa se dovatil volana.

-Nemački auti imadu više mesta. Volan je mali, vidi se da je kej za japance stvoreno.

-Čuj, stari moj, ova zver ima klimu, servo, centralno, grijanje retrovizora, kvake u boji, unutarnje svjetlo, od nule do stotke dođe za taj čas, a troši ni šest litara. A to moraš priznat niti jen švabo ne bu napravil za 15.000 eura.

-Zato ča švabe radidu kvalitetno i od skupih materijalov. Kakav je vo jadni tapacirnug?

Ja sam malko gljedal s druge strane, otvaral silne ladice…

-Ovdi se stvarno može svašta stavit. –Rekal sam.

-Muči, ča ti znaš? –Stari će meni- Čim više rup po autu to je slabiji kod sudarov.

Dragec je samo to čekal- Ma kaj god! Ima posebna ojačanja i četiri zračna jastuka. Tvoj Opel čini mi se ima samo jen’? Kaj ne? Il nema uopće?

-Da, jima samo jedan! Ali je limarija pet puta čvršća od ove! –Stari je poživčanil.

Švapski auti su za njega, koji je celi radni vik provel u nemačkoj, bili svetinja.

Imali smo Golf među prvima u Brinju. Onda je prešal na Opela kad je počel delat u Neustadtu i tako je i ostal. Iako mu je BMW bil i ostal tiha patnja, nije se nikad ufal uzet neki brži auto.

-Je čvršća, imaš praf. Ali, kod Opela počne trulit već nakon jedne godine, a ovdje daju garanciju 3 godine na lim i prohrđavanje. A sve za 15.000 eura. Dragec-Dragutin se počel naslađivat.

–Nema autov do nemačkih autov. –Stari je bisan izašal van. –Ajmo u kuću, vruće je, a jima ladne pive.

-O da, ugrijalo danas. Mi i nismo primjetili kak je vruće jer nam klima radi kak da je frižider. Tvoj Opel ima klimu? –Pital je starog iako je znal da nema.

-Ajd Dragutine nemoj srat, piva će oteplit. –Rekal je stari tobože nasmijan, a vidilo se da kuva u sebi.

-Dragec, Dragec! Sto puta sam ti rekel da se zovem Dragec. Pa kaj hoćeš da susjedi čuju i svakaj pomisle? Pa ovo je ipak Brinje, ne? Tu ste poznati bili, ne?

-Nego ča da smo poznati! –Stari će ponosno i na glas- Svake godine u jedanajstom misecu koljemo po kućami!

-KAJ STVARNO? Dragutin-Dragec se zgrozil.

-Tetac, to on misli na kolinje, svinjski masakr. –Javil sam se ja.

-Ajooj, pa daa! Malo sam se zgubil kad je spomenul hladnu pivicu! A jel Ožujska morti?

-Karlovačka. To je prava hrvatska, ima i grb na sebi.

-Joj vi Brinjaci, tak ste državotvorni. Sve vam mora imat nekaj hrvatsko. Ožujska pivica je prava, kupili su je stranci.

-Kej i karlovačku. Samo su vi bolji neg vaši.

I tako smo ušli u kuću.

*KRAJ*

---

Autor: Mile Rbina (pseud.)