MILE RBINA: Dragec iz Zuagreba dolazi na južinu

Litnje vrime dovuče svakakove tice selice, a na tica koju moj stari najvolije, je njegov šure iz Zagreba. Kej i većina takovih iz velegrada i vaj se prigodno zove Dragec.

Od rane zore već traje uzbuna po kući. Stara je vaj put omanula jer smo se i stari i ja rano digli. Ja sam po dvorišću pomel, maknul razne stvari za koje stara misli da vako i nako tu ne trebadu stajat. Stari je otišal do mesnice da uspije uvatit najbolje komade mesa. Tamo je moral čekat u redu i slušat starije žene kako meljedu bez veze, a onda je i svakoj odbrojal koliko joj treba za prebrat: “vaj mi komad izgljeda bolje…”, “vo mi baš i ni friško…”, “imaš ča za juvu?”, “dal imaš još čagod u frižideru?”

Onda je stari počel lagano kuvat, i već je razmišljal da navrati do bufeta i mazne jednu za smirenje, al se predomislil jer sestru već dugo ni vidil. Tako je kej narodni heroj otrpil i dočekal svoj red.

Ja sam taman popravljal klupicu ispred kuće a stara mela hodnik, kad se vratil sa vrićicami.

-Jebemti mesnicu i ne babe ča neznadu ča bi tile!
-Ča je bilo, ni valjda bila gužva? –Pitala je stara.
-Je nego ča je!! Al ne bi bilo gužve da one znadu ča oćedu! U Njemačkoj toga nema, tamo svaki zna ča oće i prije nego dođe kupovat. Ne troši se vrime bezveze, jer se mora delat!
-A možda ni bilo baš nekog mesa pa su morale prebirat? –Dodal sam ja, samor da ga malkoc razdrmam.
-Vraga ni bilo! Jima svega! Samo ča one oćedu laprdat bez veze! Za to su trebale ić kod doktora, a ne u mesnicu!

Staroj je bilo dosta gubljenja vrimena na priču pa je zaključila:

-Odnesi to u frižider, sad vidiješ kako je meni svaki put kad idem u mesnicu.

Stari je malo ostal zatečen, al se okrenul prema kujinji i usput mrmljal za se:

-Je, kad i ti sigurno tamo mliš…”. Al to ni rekal naglas jer je staroj u ruka bila metla.

Negdi oko podne, sve je bilo čisto, južina se kuvala i pekla. Stara je toliko toga pripremila kej da je omanja svadba. Cila je kuća je mirisala. Ja sam već bil toliko gladan da sam mislil da ću se srušit. Stara mi ni dala ni otkinut vrućeg kruva. Vako su mi ga oči jile, a želudac plakal za njim. Stari je sidil za stolom, nabil je ćale na nos i čital novine. A vraga je čital, to je samo prikrival nervozu.
Onda je zazvonil telefon. Stari je skočil kej da ga je čela ubola.

– Ki sad zove u tripičkematerine!
-Daj se javi. –Rekal je staroj.
-Neću, južina će mi zagorit, to je sigurno za te. –Otpovrnula je stara.
-Nek se neko javi, prekinuće! Mile! –Zazival je za menom. –Milee!… MILE!
-Ne čujem te, imam slušalice na uši! –Malo sam ga zezal, da vidim oće proć.
Telefon je i dalje zvonil. Stari se digal kej oparen.
-Jebemti kuću munjenu, sve moraš sam. Va kuva, vaj ne čuje jer ima slušalice…

Onda je na putu prema telefonu zastal jer mu je sinulo.
-A kako si me čul ako jimaš slušalice, majmune jedan de majmune neodgojeni?!
Ali više ni bilo vremena za priču jer je telefon odzvonil već peti put.
-Jebemti telefon i ki ga je izmislil!

Onda je digal slušalicu i glasom kej da dela u banki prodal kulturu:
-Da, molim? (I tako to uvik).
-O, brate! –S druge strane je bila njegova sestra.
-O sestro! Pa di ste?
-Evo nas na Vratniku, zovem sa mobitela. Kaj ste se opet svađali ko bu se javil na telefon? –Znala je sestra kako to inače ide.
-Ma niismo. Otkud ti to? Malo je gužva ovdje, taman pristavljamo ručak.
-Ča pristavljamo?! Još ni gotovo! Ča ti melješ!? –Stara je sikćala al da se ne čuje preko telefona.
-Da, da. Evo baš stavljamo tanjure! –Stari je sad iskoristil priliku da napakosti staroj a i da malo ubrza južinu jer je i on bil gladan.
Stara je već gledala ča bi dovatila, al se stari okrenul bliže vrati.

-E, zovem sa mobitela, nemrem dugo, samo da vam velim da smo blizu! Jedva čekamo da se vidimo! Ajde book! –Čulo se kroz telefon kako je sestra zivala.
-Ajde, ajde. Samo polako vozite, ima gužve na cesti! –Rekal je stari i poklopil slušalicu.
-Da znaš da južina još ni gotova! Sad idi nareži malo pršuta i sira, tako da bude nečeg na stolu – rekla mu je stara.
-Ma neću mu valjda i pršuta rezat? Još ni suv!
-Je je, suv je! Pa sestra ti dolazi!
-Ona more jist al ča će njemu pršut? I vako je debel. –Starome Dragec baš i ni išal pod kapu. A ve godine će pršut izgleda bit dobar pa ga se starom ni dililo okolo.
-Nemoj divanit bezveze, samo ča nisu došli! Ča si rekal da je južina gotova kad ni? Idi nareži malo. –Stara vratila za južinu.
-Stari, oću ja narezat, da se ti ne mučiješ? –Možda iskoristim priliku da metnem čagod u želudac.
-Neš, ne! To ću ja obavit! To je moj pršut. Ti bi ga nadebelo rezal!
-Neću! Znam ja kako se reže kad gosti dolazijedu! –Nis se dal.
-Ne može! –Reče stari i ode ća.

Kad mi je propala i va prilika, okrenul sam se staroj i pital jel mogu malko kruva zamočit u saft, da se vidi jel dobar, ljutkast.

-Biž ća! Ne more! Nemoj mi sad kvarit južinu. Ča bi bilo da šefarkom izvučedu komad kruva iz padele? I kako ću metnut otkinuti kruv na stol? Strpi se još malo. –Stara je onako blago rekla, kej i svaka mater kad ima gladno i nestrpljivo dite.

I ča sam mogal drugo napravit? Izašal sam pred kuću i sel na klupicu. Sad ni više škripala jer sam je dotegal. Razmišljal sam o tome kako ćedu skoro doć i kako već unaprvo znam ča će Dragec izvalit odma iz auta, s cigarom u rukami:

-Joooj, kak je lepi i friški zrak tu u Brinju!
Kej i svake godine- isti zrak i ista beseda.