LIČKE PRIČE – Boris (Boro) Vranić: “Niš ni bilo lipše nego ić po snigu u školu u Stajnicu u počva”
LIČANIN U KANADI
Današnju Ličku priču ispričao nam je čovjek rodom iz Like, čovjek iza kojega su godine i godine životnog iskustva, čovjek koji svojim komentarima i mudrostima, veseli članove ličkih grupa na društvenim mrežama. On je Boris (Boro) Vranić.
“Rođen sam u Jezerani, selo Perići ili još su nas zvali iz Uliške zato jer je bilo dosta Vranićev istog jimena u Jezerani pa se moralo znat ki je ki. Inače, svim Vranićem iz Jezeran je bil nadimak Zeci (ni ni čudo kuliko ji je bilo). Nis se rodil u bolnici nego kod kuće. Moja pokojna Manje (majka, a zvali smo je Manje jer kad mi je sestra bila mala ni mogla izgovorit majka nego manje i tako je ostala Manje do kraja života) je bila babica tako da je bila poznata okolo naokolo i vidila puno dice prije nego njiove matere. Rođen sam na Dan žena 1954. godine, zato su me curice i volile.”
Što se školovanja tiče, dalje govori i prisjeća se tih dana…
“Završil sam četiri razreda u Jezerani i druga četiri u Stajnici. Niš ni bilo lipše nego ić po snigu u školu u Stajnicu u počva. Uh, kad se snig otopi, a ono bljuzga, bome ni trebalo strugat kožu na tabani. Po prtini se išlo u koloni jedan po jedan Ja sam volil bit ozada. E nu, niki je moral i grude bacat u curice. Dok nis sestriču pogodil uglavu sonim ča konju ispade ispod kopita. Dobro ni jadna u nesvist pala, a došla mi velika gruda podruku i eto ti vraga. Ona se rasplakala, a ja popriko prekopolja kući.”
Šaljive anegdote samo istresa iz rukava…
“Tako sam bil dobar, da kad sam bil u vojski u Cronoj Gori niki su fakini Mici Golubovoj naslagali drva na vrata pa kad je jadna otvorila ujutro drva je zatrpala. Rekla je da je to Boro napravil dok joj pokojni otac ni rekal “Bog te ubil ma je Boro u Crnoj Gori”. Ona je onda rekla “E onda je siguro iki drugi”
Životni put odveo ga je na daljnje školovanje u Zagreb, a potom u Toronto ili kako on kaže ” beli svit”…
“Godine 1969. sam išal u Zagreb u zanat, ali sam svaki 14 dan dolazil kući. Mater je sabirala jaja pa kad sam dolazil uvik sam znal odnest ča je sabrala. Naučil sam jaja delat na sve moguće načine i puno put mi je to bila i južina i vičera. Uzelo je dosta vremena da se priviknem na grad (ako se tako more reć). Nikad se ni nis sto posto priviknul, ali ni bilo druge. Moji su vršnjaci delali na cesti u Jezerani (asfaltirala se cesta), a ja jadan na autobus i u Zagreb. Poslije vojske sam delal u Zagrebu (završil sam za kovinotokara ili kako su znali reć za drejara) godinu i pol i otisnul se u beli svit siječnja 20-tog 1976 godine.. Jopet se moraš navikovat na sve a najgore na jezik .. Bilo je dosta naši dečkov u Torontu pa smo išli na kojekakove zabave. Najviše se sastajalo u Hrvatskoj crkvi (u podrumu je bila hala i tu su bile zabave svake subote). Bile su i dvi zgrade koje su imali Hrvati i tamo su bile zabave i svadbe tako da sam se priviknul i živil i čekal kad će doć subota.”
U bračni život je stupio 1978. godine…
“Oženil se 1978 godine . Počeli smo ja i žena ono ča se kaže od žlice. Niti je ona jimala ikoga niti ja. Je, bilo je rodbine, ali ni to bilo ono ča bi se reklo vruće. E onda se počelo malo drukčije razmišljat. Dotad, kadi god si svagdi dobro. Ideš kud oćeš, dojdeš kad oćeš. Od moji prijatelja, ja se prvi oženil. Onda mi baš i ni bilo svejedno. Oni fršidu i dalje okolo, a ja ne mogu kej prije. Sin mi se rodil 1979., onda se sve prominilo. Nisu mi više padale napamet ni zabave ni trka okolo. Delalo se od jutra do mraka i subotom i nediljom.
Trebalo je šparat za avijonsku kartu. Moral sam i roditeljom pokazat da sam ništo napravil od sebe, a i ženu i sina su vidili samo na sliki. Kad smo došli nazad. nastavili ko i prije. Trebalo je šparat da bi se kakova kućica kupila. Prvu smo kupili 1984. Dvi skupa bez garaže. Moraš nigdi počet. E onda 1997. prodali tu i kupili veću, dosta veću. Zavećal sam se da ću je isplatit dok budem 55 godin. E sad sam našal još jedan posal tako da sam delal na dva. Pet godin sam dan vidil samo dok sam se vozil iz jednoga posla na drugi, a žena i sin su delali sve oko kuće. 75 sati na nedilju je bil moj prosjek, a rekord mi je bil jedne nedilje 104 (tu je uključena i subota i nedilja). Isplatil ja i tu kuću prije nego sam računal pa reko idem prodat ovu i kupit još veću. Uzel vrag mene i nju. Prodal 2007. i tu i kupil još veću sa bazenom. Nakon par godin sin kupil stan, odselil se, ostali ja žena i kucić sami, a oko kuće treba stalno nikoga vraga delat. Malo smo ostarili i ja i ona. Kuća velika, treba čistit, prat, ja pomažem kuliko mogu. Ni ni meni ni njoj do kupanja, a sve sam mislil sin će se oženit, doćedu dica pa će nam bit lipo pod stare dane. Mi planirali. Bog određuje.
“Nima druge, nego smanjevat sve skupa. Lipo je bilo dok je čovik mlad. Dela, kupuje sve veće bolje, a kad se ostari e onda se mora smanjevat. Iz te mi je kuće bilo teško izać van. Par dan prije nego sam se iselil izašla sam iza kuće i sve se mislim, celi život sam se boril da bi ništo stekal, a sad… Kupili smo jopet manju kućicu i pomalo po penzionerski. U Kanadi sam odradil 44 godine, a sate ma vrag znal kuliko. Eto, ostalo nam je novac od kuće jer i po ovoj kanadskoj penziji u Kanadi “tanko bi se kakalo”. Samo za usporedbu, ki ni delal u autoindustriji i nima njiove penzije, a ni niš ušparal, nimu svejedno. Za iznajmit stan u okolici Toronta je preko $2,000, a moja penzija je na misec 1,670. Znači, ako nimaš niš svoga, a nisi ušparal, ni dobro.”
Po njegovom govoru, nikada ne bi ni rekli da je gotovo cijeli život u svijetu, ali on do njega itekako drži.
Jima našega naroda, a bilo je toga i prije, ide par miseci u Zagreb i zaboravi po naši. Kad bi tako bilo, ja sam 45 godin u Kanadi i onda bi trebal samo engleski divanit. Ne, ne, ne divanim ja vako uvik. Mene i ovde zafrkavadu, da čim ja čujem našu reč ja odma okrićem po lički.
Foto: Privatna zbirka
Čitaj najbolje ličke vijesti. Skini aplikaciju Lika app.
Hrvatski
English