Priče iz ličkog kraja: U Letincu milo zvono tuče, tamo mene moje srce vuče

Letinac, to malo mesto, smestilo se 8 kilometri do Brinja, okruženo šumom te drugim mestima; Lipicama, Glibodolom, Drenovim Klancem možemo reć i Dabrom te Brinjem. Davni 70-ih godin po nekim zapisima brojalo je preko 650 ljudi. Danas 40-ak godin poslje taj broj je sada oko 100-injak. Nažalost, svake godine sve manje i manje.

Oj Letincu oko tebe venac u tebi se goji moj suđenac.

Vozeći se uskom cestom, kroz brojne zavoje koje prate zarasla polja i ponegdje neošišane živice, ne možemo ne vidit i brojne napuštene kuće, štale, dvorišća. Samo su neke od nji pretvorene u kuće za odmor, al to je sve niš, kako je po priča i sjećanji stari ljudi to nekad bilo.

E dite moje, da morete samo vidit kako je to prije bilo, ča ljudi, ča blaga, ča omladine. Pa na Svetog Antu, kad se no pod lipom kolo uvati pa pisma, pa ples, takovog zbora ni daleko bilo. Dite rat je sve uništil.

Ovi dan je bil Sveti Ante. Bila sam, ko i svake godine. Sićam se ja prije dok sam manja bila tog slavlja, doduše ne nako ko ča je baba rekla jer je to sve nakon rata manje bilo, al ipak je bilo malo plesa i pisme, bar je KUD znal malo popivat i poplesat. U subotu je bila puna crkva naroda, nemogu krivo reć i vani je ljudi bilo, i bil je nekakav štand sa pićem doli kod vrila, ali ni to niš ko prije. Kad je maša završila, prvo ča sam vidila, bila je ta lipa. Ta lipa pod kojom se prije kolo jigralo, pod kojom se pivalo i veselilo. Sad ona jadna čeka, čeka već godinami da se malo pisma okrene al niš od toga.

Oj Letincu žalila te nebi da se nisam rodila u tebi.

Uz predivnu crkvu Svetog Ante, u Letincu postoji i crkva Svetog Roka u selu Pađeni koja je nažalost napuštena. Nju sam posjetila prvi put prije par godin i jako je žalosno da ta crkva, to sveto mesto je tako napušteno i prepušteno propadanju. Kažedu ljudi da je na mestu Svetog Roka davno prije bil pavlinski samostan ča je jako moguće jer je župa osnovana davne 1807. godine a crkva Svetog Ante sagrađena 100 godin kašnje. Pored napuštene crkvice postoji i mala kapelica posvećena Svetom Duhu. Ona se vidi sa ceste, beli se kroz šumu kad se ide prema Letincu, jer je narod održava. Župna crkva je u Domovinskom ratu bila dost oštećena al je nakon toga odma i obnovljena. Danas crkvom upravlja velečasni iz Brinja i svake nedilje je maša. Da ni te maše, crkva bi se otvarala samo za sprovode i blagdan Svetog Ante.

Oj Letincu selo u dva reda iz daleka ko Zagreb izgleda.

Uz brojni narod prije, Letinac je bil podiljen u brojne zaselke. Idemo nekakvim redom:
• Bublići,
• Plašćica (Vranići, Koričići, Kalanji, Rajkovići)
• Biškupići
• Gornja Plašćica (Kušanići, Karakaši, Juzi)
• Raškov Klanac
• Pađeni
• Brkići
• Lasići
• Čuče
• Levari
• Grad – Lokmeri, Žutići, Šimići
• Balte
• Matešići
• Krznarići
• Fumići
• Rajkovići
• Perkovići
• Vičići

Ako sam koga zaboravila nek se ne ljuti. Moglo bi se tu još pisat toga, ali najvažnije je rečeno. I za kraj jedna zanimljivost. U narodu se Letinčarima divanilo/divani maslari, a Plašćičarima slamari.

Oj Letincu morat ću te slikat da te ne zaboravim nikad.

---

Tekst i slike: Ana Biškupić