Mile Rbina se vraća! “Ča će on meni govorit da ja jim g**** iz kante”

LIKACLUB

Nakon nekoliko godina s humorističnim komentarom ličkih (ne)prilika vraća se Mile Rbina iz Brinja. U mnoštvu tekstova koje smo objavili prije nekoliko godina, a kojih se možete i prisjetiti ovdje, na zanimljiv i jednostavan način komentirao je ličke doživljaje svakodnevice. Novi koji smo dobili na e-mail, osvrće se na hit knjigu Proslava Damira Karakaša iz Brinja, koja je u posljednje vrijeme podignula mnogo bure. Čitajte u nastavku.


________

Popodne posli južine, taman kad sam se fino zalegal i počel razmišljat kako bi bilo da pobignem u Irsku i ča bi tamo delal, skoro sam pal s kreveta kad se neki promuklo zadreknul „Mileeeeeeeee!“
I onda su se vrata otvorila i u sobu mi bane strina Mare. Šepala je na jednu nogu jer ju kuk muči već koju godinu pa se sad oslanjala na šćap.
Ja sam onako ležal u gaća jer je u sobi toplo pa je to Maru šokiralo:

„U ime oca i sina… vrag u te zašal budalo jena, daj se obuci! Ki tako leži u krevetu!!“ – i okrene glavu dok sam ja brže bolje navlačil deku preko sebe.
„Strina, ne morete mi vako banut u sobu…“
„E a ča bi ja kad nema nikog u kući? Mama ti je valja upolju, stari pitaj Boga kadi, kuća vam je otvorena kej u kupleraju… moredu vam i oni emigranti uć i odnest čagod. Kad već spomenu kupleraj, jesi se obukal iz tih gać?
– „Jes. Ča treba, kadi gori?“
Ona se okrenu od vrat.
– „A ča bi gorilo?“
– „Ma to se samo tako reče… mislim jel trebate mamu, ili dal vam treba čagod; krumpira… masti, kakove tablete iz apoteke?“
– „Ne trebadu nikakove tablete, još imam oni zeleni koje si zadnji put donesal. Te su dobre. Te pomažedu.“
-„Onda ča je?“
-„Otićeš mi do dućana.“
-„Do dućana?“
-„E.“
-„Dobro. Ča treba kupit?“
-„Kupićeš mi knjigu.“
Malo sam stal…
-„Knjigu? Kakovu knjigu?“
-„Nu novu od onog našeg ča piše.“
-„Ne znam na kog mislite. Kakova je to knjiga?“
-„Ča ja znam kakova, samo je kupi“.
-„Pa valjda znate ki je napisal i kako se zove knjiga?“
-„Napisal je onaj naš ča već piše knjige o nami. A ča ja sad znam kako se knjiga zove. Ča i ti pitaš svašta koda kod nas u svakom selu neki nešto piše. Odi do dućana i kupi.“
-„Strina, pa nema u dućanu knjig.“
-„Onda odi u poslugu, tamo sigurno ima.“

Kupnja knjige

Sa strinom se kad nešto navali ni dalo raspravljat. Bolje da odma privatim nego da me pošalje do Otošca.
„Dobro o čemu je ta knjiga, kako ću znat ča treba kupit. Možda ima više knjig njegovi?“
„Ne znam ja o čemu, pisalo je u novin da mi jimo govna iz kante! Ja oću to vidit ki je to jil da se zna.“
„Ajoj strina… pa jesam vam rekal da ne verujete novinami i novinarima.. to sve ča oni pišedu je da se više novin proda ili da se narod zavadije. Onda će im to jopet prodavat više novin“.
-„Ne znam ja niš. Odi ti lipo kupi da ja vidim ki je to jil.“
-„Dobro evo saću. Koliko ta knjiga košta, jel znate?“
-„E odkud bi znala? Ti zami, a ja ću ti kašnje dat novce, kad mi pemzija stigne.“

Sad sam tu malo stal… e pa dokad ćedu od mene naplaćivat koda delam u općini? Da imam posal i novac koda bi mislil oću ić u Njemačku ili Irsku, jebala me i Njemačka i Irska.

-„Dobro otiću za pol sata“.
-„Nemoj za pol sata, odi odma, prodaće se i onda neću znat!“
-„Vraga će se prodat, koda u Brinju kupujedu knjige na kile kej krumpire!“
-„Mile ne melji, zač bi u Brinju u poslugi kupovali krumpire, kad ih sami sijedu. A Brinjski krumpir je…“
-„Naaajbolji, znam.“ – rekal sam da prekinem predavanje.

Kad Mare nešto zapizdi, nema tu muvanja. Navukal sam tenisice i bez puno priče, izašal van iz kuće. Ona me zato vrime gljedala, a onda i ispratila sa našeg praga da bude sigurna da idem.
-„Odi pravo u poslugu, tako će bit sigurno da ćeš nać!“ – zaviče zamnom.

Proliće se ove godine nekako osića toplije neg ono lanjsko. Dok sam tako išal putem, razmišljal sam o ladnoj pivici, da bi baš nekako pasala na tu toplinu. Samo je problem bil ča ću morat do pive pričekat, jer je u Brrinju pol birtij pozatvarano, al ima jedna do posluge, pa se nekako računam da bi mogal dvi muve ubit.
I onda na putu pred mene izleti stari. On se baš doklaćeval iz jedne birtije.

-„Kamoš ti?“
-„Idem do Konzuma, Mari kupit neku knjigu.“
-„Kakovu knjigu? Od kad je ona počela knjige čitat?“
-„Ča ja znam, veli da je u novina pročitala nešto od onog našeg…“
-„A ona leventina… ča je napisal. Sram ga more bit. Kako to more reć!“
-„Od kud ti znaš, ča si pročital knjigu?“
-„Nis, zač bi je pročital.“
-„Onda si isto ko i Mare pročital u novinami?“
-„Kakove novine??! Ki to još čita?! Dosta lažedu i seredu pa još i to da čitam! E neću!“
-„E kako onda znaš ča je napisano kad nisi nigdi pročital?“
-„Rekli su mi oni ki su je pročitali! A njimi verujem“!
-„Ahaa… to si sigurno u birtiji čul… To je meritorno.“
-„Ča ti znaš balavac, to su sve ugljedni ljudi!“
-„Jesu, jesu… na šanku su svi uvik ugljedni… jednako doktor ili naj iz komunalca … e jednog dana ću ja napisati knjigu o vami!“
-„Tiš pisat… daj ne melji. Ma si jedva dva navukal iz rvackog u osnovnoj. I sad bi pisal knjige.
Rađe se posla uvati.“
-„Je kad bi se posal bilo baš tako lako nać u Brinju.“
-„Ki oće delat, taj ćega i nać.“ – dočeka me na prvu.

Još jedna debata koja bi mogla završit na moju štetu. Bolje da produžim.
-„Idem ja.“
-„Odi, odi. Da ti knjiga ne uteče kej i posal“. – reče stari i okrenu se kući.
Nakon par metri okrenu se i viknu:
-„Kad si već u gradu, odi pogljedaj dal trebadu nekog za delat u reciklažnom. To su sad otvorili, dobili su novce od evrope pa ćedu sigurno i evropske plaće bit! A možda budedu bacali kakove knjige pa ti i Mara morete čitat!“

Danas svi vičedu zamanom. A nekada je pametnije ne odgovarat.

Još nis ni na cestu izašal, kad u zavoj uleti zagrebački Hyundai. Zet Dragec. Ne moreš ga fulat i da oćeš. A da je prikupil brinjske manire vidilo se odma po tome ča je počel trubit deset metri prije i još jedanput kad me mimoišal. Sestra mi je izunutra mavala dok se Dragec kroz poluotvoren prozor deral:
– Bok Mile, ne bum sad dugo stajal, uzeli smo janjetinu gore, još je vrela pa da se ne ohladi, kužiš?

Nisam stigal ni odgovorit, a on je nastavil:

-Joj kak ova vaša janjetina šmeka. Fakat ima neki poseban šmek, ne znam na kaj me točno podseća, ali… nema je u Hrvatskoj ovakve… I još ovako vrućaa… mmm

Celi je auto smrdil po janjetini.

-Dragec, to ti teplo šmeka na sarmu, jer su je podgrijali u mikrovalnoj u koj pet put na dan podgrijavadu  sarmu za goste –rekal sam.

Dragec je malo ostal otvoreni ust. Sestra ga presikla pogledom i rekla: – jesam ja tebi rekla da je bolje kupit u Josipdolu, ali ne! Ti neš slušat!…
A ja sam rekal da moram dalje jer moram u poslugu. I Dragec je krenul dalje, ali ni zaboravil potrubit nakon deset metri. ‘Fakat’ je postal pravi brinjak.

Razlika između dućana i posluge

Prije nego nastavim, moram pojasnit razliku izmed dućana i posluge. Daklje, kako su meni stari pričali sad ja isto tako pričam i vami. Prije, a to se misli na prije dost godin, one izmed dva rata – drugog i vog našeg, u Brinju su postojale trgovine koje su otprilike sve ličile jedna na drugu. Imal si pult koji je išal uokolo zidov, iza pultov je stajal trgovac, a iza trgovca su bile stelaže jedna nad drugom do plafona. Na ulazu je nad svakim pisalo „Trgovina mješovite robe“. Da ne bi bilo zabune u koji treba ić, svi su bili dućani, ali su imena dobivala prema trgovcu koji je delal iza pulta. Tako je onda, kad te mater poslala u dućan samo rekla: -Odi kod Dujkana po deset dek kafe, odi mi kod Pave donesi dvajst dek parizera, odi do Brace Jelačića po kilu brašna. Znalo se tako i da kod Mile Cimermana ne ideš po paradajz jer je on imal samo materijale, platna i plastične stolnjake i one zelene zastore. Kašnje je bilo i nešto dičije robe.
Isto tako se znalo da kod Bude ne ideš po kilu brašna jer je on prodaval brašno na vriće, kej i posije za živinu, a kod Bude su se kupovali servisi i šalice kad bi bil neki praznik kej Dan žena pa bi vi iz škole ili Gradine tu znali kupovat. Po čavle, pile, trumbe dvosjede ili mrtvačke sanduke išlo se kod Rade ili se još moglo reć „u željezaru“. Dok kod Kujice nisi mogal ić po ništa slično samo se nalokat vina direktno iz bačve, jer je on imal točionu. On je imal svoju klijentelu sa pilane i dobro mu je išlo. Konjak je tu isto dobro prolazil, kažedu bolje neg u Zagrebu ispred Badela.
To su bili dućani.

E, a posluga je bilo nešto drugo. To je bila jedina samoposluga u Brinju, tamo malo prije pilane. U njoj su bile stelaže složene tako da si mogal uodat izmed nji, a onda otić na blagajnu. Nekada je blagajnik ili blagajnica znala delat i iza frižidera ako si došal po sendvić, pa su svi onda morali na blagajni čekat dok to ona napravi i vrati se jopeta na blagajnu. Tamo je bilo dobro jer si mogal sve pogljedat iz ruk prije neg ča kupiš. Pa si tako recimo mogal i u gajbi zaminit sve zelene boce pive sa oni smeđi i da ti niko niš ne reče (to se zna zašto, da sad ne okrićem na alkohol).
Da se ne bi jezik lomil oko naziva samoposluga, pogotovo ako si pijan, to se jednostavno skratilo u poslugu jer je tako lakše. U poslugi je bilo sveg ča ni bilo u dućani, a mogal si se i gljedat preko polic. Za dicu je to bilo bolje jer se dalo lakše maznut ku žvakaču ili čekoladicu.
Zato je posluga pojam. Ako nema u dućanu kod tog i tog, sigurno jima u poslugi.

Došal sam tako do posluge koja se danas zove Konzum. Znal sam da tu ima nekakovi knjižic, pa sam na brzinu pogljedal ča ima a da je jeftino. Jedna mi je odma pala uoko. „Gola istina“ od Nives Celzijus, 19,99 na sniženju. Tako neću morat potrošit puno novac, a mogal bi i kakovu pizdariju napravit. Zel sam knjigu, zgural pod jaknu i otišal na pivu, taman mi ostalo toliko novac.

U birtiji debata. O onom našem i o kanti.

–          Ča će on meni govorit da ja jim govna iz kante!

–          Nego ča! Tako je!

Kako koji izbaci mudru, ostali odobravadu izmed dva guca pive.

–          Mile, odi popij jenu! – zaderal se Marke čim me vidil.

–          Ma neću, nemam novac. Došal sam samo vidit koga ima. – igram i ja pametno i na prvu.

–          Ča ima veze, imam ja. Dojdi sedi i popij. – rekal je Marke

–          Ča se dela? – pitam

–          Ma tu malo pripovidamo. Opet su nas napisali kej munjence. – reče Marke.

–          Ki? Kadi?

–          Ma bilo je u novina. Naj naš opet je napisal knjigu o nami. I tako je svašta napisal.

–          Ča je napisal? Jeste pročitali? Ima knjige za kupit vodeka?

–          Zač bi čitali kad je bilo u novina? – reče Marke.

–          Pa pitam, til bi znat.

–          A ča ti ga ja znam, ja nis uspil ni novine uvatit. Ovi ki su pametniji odmene kažedu da je to tako bilo rečeno.

Taman na vrata ujde Josa Talent. A ekipa sa šanka ga dočeka na prvu:

–          O Josaaa! Kadi ti je kanta?

–          Ote svi u tri pičke materine! – dreknu Josa i produži dalje dok su se ovi davili od smija.

–          Ča zajebavate čovika? – pital sam.

–          Pa kad je iz istog sela. – otpovrnu Marke dok mu piva od smija curila iz ust.

–          Morat ću to pročitat da vidim ča je napisano.- rekal sam prije neg ča sam potegal iz flaše.

–          A ča treba čitat. To je sigurno tako rečeno. Čul sam daćedu iz općine isto napisat demanti u novine da se vodeka nikad nisu jila govna iz kante. – nastavil je Marke.

–          Tako treba, najbolje demantirat jer će se istina zamrčit – rekal sam i sam se sebi nasmijal.

–          Nego ča! – rekal je Marke i potegal guc.

Kad se sabere, dobro sam prošal jer sam popil pet piv, a nis platil ni jednu. Debata se nastavila i kad sam otišal. Moral sam još sam Maru rešit. Nabrzinu sam kod kuće črnim flomasterom zamrčil ime ne ka ju je napisala. Onda sam još zamrčil di se god dalo da se ne vidi ča se ne treba vidit. I tako otišal strini Mari.

–          Strinaaaa!

–          Ča je! Ki ziva? –derala se Mare iz kuvarije.

–          Donesal sam vam knjigu!

–          A jesiii? Oooo dragi moj Mile, neka si. Baš ti fala!

–          Evo tu je.

–          A koliko košta? Nemam sad novac, još mi ni penzija sela, pa kad sedne odma ću ti platit.
A znaš da ve penzije u rvackoj nisu tako velike… ajojjj i ovi gori ča nam deladu.

(Mare je imala nemačku penziju od pokojnog muža, al se pravila da ima ovu našu. A mi smo se svi pravili da ne znamo da ona prima iljadu i sto ojrov na misec)

–          Ma netreba niš. Bila je na sniženju. Ni deset kun. Kažedu da i ne vridi više.

–          A ča je vo zamrčeno?

–          Ma to su u poslugi zamrčili da se ne vidi ki piše o nami. Vele ne moradu od srama objašnjavat kad ki dođe kupit.

–          I neka su, Buog im dal. Tako mu i treba. Ča će on nami… vrag mu u trbuv zašal.
A jesi je ti pročital? – nekako mi se čini da to pita samo zato da bi onda rekla kako mi neće niš platit jer sam iskoristil ča je ona krvavo zaradila i platila.

–          Nis strina. Nis još stigal. Vi ćete pa ćete nam onda reć. I ja bi til  znat.

–          E oću oću. Grem sad odma po ćale pa ću ti doć reć kašnje. Buog Mile. Fala. – reče Mare i ode ća u kuvariju, a meni  zalipi vrata prednosom.

I tako sam otišal ponovo u ležeći položaj iz kog su me prekinuli. Kašnje navečer, Dragec i stari su u kujinji uz rakiju mlili o politici, stara i sestra u kujinji. Ni mi se dalo pričat, niti jist  podgrijane janjetine. Ostavili su mi tek komadić od kog bi i kucak krepal od gladi pa i ni bilo neka šteta.

Negdi oko pol noći, dok su Dragec i stari taman bili na temi oko emigrantov, tresnuše ulazna vrata, a u kuću bane strina Mare; – „Ajmeeeeeeeee ljudiiiiii!!!!!“

Ova dva pijana su pala pod stol od strava jer su mislili da je u kuću sigurno zaletil neki isilovac sa prslukom od delamita.

Kad je vidil da je Mare, stari je jedva promucal: – Mare… ča je bilo?

–          Ajme ljudiiii, kakva je ono kurvaaa.., vrag joj u trbuv zašal de joj zašal!

Jel ki zna iz kojeg je sela, čija je?

Ja nis niš čul jer sam spal snom u kom je irska trava bila skoro zelena kej ona brinjska.

Komentari

X
facebook
Kliknite "Like" ako želite pratiti LikaClub.eu na Facebook-u