-Mile diž’ se! …
-Mileee! Ajde!
-Nieću, pusti me da spim.
-Kakovo spanje iza 5 ur? Ča si se sinoć opet napil? Zanimalo je Jivu, mog suseda. Usput me je nogom trknul po guzici.
-Nisam, umoran sam i daj me pušti s mirom.
-Nieću. I ne seri, ajd diž se. Obuci se pa gremo u varoš.
-Ti ne seri i ostavi me se. Danas mi se neće nikamo.
-Teetaa! Ča je njemu? Jel on bolestan? –okrenul se prema kujinji i mojoj materi i zival je kej konj.
-Ni Jive, ni! Samo je len kej prasac! –zivala je moja mater još jače.
-A ja sam mislil da mu treba možda ke tablete donest, da ga je slabinja uvatila pa da zovnem kumu Mandu, ona bi znala ča treba!
-A je moj Ive! Trebalo bi nju dopeljat da ga malkoc pogljeda! Sad su nji dvoje zivali ko s Umca na Gradinu. Pokril sam se jastukom i nekako mislil u sebi da će vaj medvid otić i da će prestat zivat. A taman sam lipo počel sanjat o nekoj curici kad je došal.
-Milee! Ajde diž se il idem po kumu Mandu. Sad je bilo dosta!
Mislim – mi jesmo prijatelji, ali da on dovede kumu Mandu da me pregljeda, to bi bilo kej da mi je ne znam ča napravil. Kuma Manda osim što ima jezik do poda, mislije o sebi da je najbolja travarica u državi. Čak i kosti namešća pa je tako jadna Jivina baba ostala ukočena zgloba na ruci, a moj stari sa kvrgom na prstu ruke jer im se Mande ponudila da im to ispravi, a nji dvoje munjenaca pristalo. Zato sam se već pomiril da sam odsanjal ča jesam i da ću se morat dignut pa s ovom budalom opet u birtiju. Okrenul sam se u krevetu i vidil facu mog najboljeg prijatelja kako se kezi. Fali mu jedan zub sa strane, ali ga ni briga. Uvik je govoril da je to baš seksi i da cure volidu kada im jezik zapne za tu rupu med zubi.
-Pa jel ti možeš svatit da kad mi se ne ide van onda mi se ne ide? –Pital sam.
-Ma daj ne munjeni. Moramo van večeras. Došle su purgerice. –Objasnil mi je.
-Kakove purgerice?
-Nove! Sređene da je milina. Vidil sam ih danas kod hotela kad su išle autobusom za Senj.
-I?
-Ča i?
-Pa jesi ih samo vidil il si malo šnjimi i popričal?
-Pa normalno da jes! A jesi ti munjen! I već sam sve dogovoril. Kad se one vratidu, otićedu do kuće pojist i presvuć se pa će izać van. Onda ćemo se nać negdi u birtiji.
-U ku si birtiju rekal da dojdedu?–Moral sam provjerit, da ni čagod zajebal. Jednom smo u Otošcu, nakon izleta na ribogojilište u Sincu, otpeljali komade u birtiju di su se slušali teški narodnjaci, a mi to nismo znali jer je izgljedala kej normalna birtija. Vrag zna ča se tamo u kojoj birtiji sluša. Mi smo išli na iznenađenje curami, a one su nas lipo ismijale da smo seljačine i da im se posli gljedanja smrdljivih rib nikako još ne slušaju i cajke. I ostavile nas kej posrane na ulazu. Tako se i u Brinju na par mest pušćadu takove tužbalice, ča posebno iritira mog starog, ali to sam vam već pričal pa neću ponavljat. Bilo je bitno da Jive i sad ni zajebal. Kad popije voli on poslušat i ku narodnu, pa zna završit i u starom hotelu.
-Dakle? U ku birtiju?
-Mile! Pa ča ti misliš?! Znaš da sam ja roker u duši!
-Aha, jesi. Samo nekad i roker sa Morave!
-Nemoj srat! To je samo kad se napijem kej majmun! A onda i ne znam ča slušam. Možeš mi i onog Maksima Mrvu pušćat pa da ne bi znal!
-Dobro više, reci il ne idem nikuda!
-Idemo prvo u Jedan, pa Tri i onda Dva (tako izgljeda naša top-lista birtija u ke zalazimo. Lakše je pamtit neg ta stranjska imena). Nakon toga ja se nadam na Gradinu, ako ti već ne mazneš starome auto. Onda bi mogli i do Crikvenice.
-Ma baš. Vi ćete lokat, a ja ću po soku i još vam bit šofer! Zajebi.
-Dobro onda. Za danas ćemo im samo pokazat Gradinu. Sad sam se već lakše digal.
-Jiveee! Jel se Mile ustal? –Zazivala je mater iz kuinje.
-Je, je! Uplašila ga kuma Mande!
–Zival je vaj munjenac meni uz uvo.
-Daj se ne deri! Jesi ih pital kako se zovedu ili ćemo to tek večeras saznat? –Pital sam ja.
-Al ti stvarno benaviš! Pa normalno da sam ih pital! Ča bi trebalo – da nis? Ča misliš da smo pol ure sidili uz kafu i da nemam pojma kako se zovedu? Pogljedal sam ga ispod oka dok sam tražil šlape po podu. Jednom je sidil sa ženskami 3 sata, pripovidal je o svemu i svačemu, o svjetskim problemima, o spašavanju kitova od oni japanskih kitolovaca i kako je on trebal ić na naj brod ča se šnjimi bori, o sredozemnoj medvidici koju je on, “osobno”, jednom vidli u Senju pred Đigom i spasil da je ne skuvaju u Ekspres Ivi, o mogućem trećem svjetskom ratu i kako bi to on rešil da do toga ne dođe i još ko zna čemu. Na kraju su cure ošle ća, a da ih on opće ni pital za jimena. Sad je skužil da ga gjedam ispod oka pa je samo brzo rekal:
-Ne seri, to mi se jednom desilo jer sam popil teplu pivu pa sam munjenil bezveze. A zovedu se Mirna i Iva, ako baš hoćeš znat.
-Jesi siguran? –Pital sam
– Je nego ča sam! I ova Iva mi nekako više paše. Možda zbog imena. Ti zemi vu Mirnu. Ona mi više deluje ovak leno kej i ti. –Ceril se.
-Kad te ja lasnem po cuci, vidićeš ki je len. Aj’ reci materi da mi stavi malo kafe.
-Misliš kafe kej ča su je za rata spravljali u neki birtija?
-Nema rata već petnajst godin, sad se konjak more popit i bez sakrivanja. Ajde više, ča čekaš?!
– Teetaa, rekal je Mile da mu stavite malo kafe, al vaj put bez konjaka! –vikal je već sa vrat.
-Uzeće vrag i njega i konjak kad ga dovatim! Da konjak odma iz kreveta! Majmun jedan!
-Ma, nemoj ga slušat, to je njegova mama njega i sestru navikla tako da se lakše dižedu, pa sad mislije da svi moradu tako! –sad sam ja poentiral.
-Jive, pa jesi ti normalan?! Pa ča ti i sestra pije?! I to vam još i mater daje? Aaaa… moraću ja šnjom popričat doma danas. A i s tvojom Josipom! Ča ćeš postat alkoholičar već sad?! Valjda ih nema dosta po Brinju?! Idem ja odma sad zvat tvojoj kući! Ča si to napravil svojoj jadnoj materi… Jadni Jive ni stigal ni besedu reć, kako je moja mater krenula sto na sat.
-Ali, teta… -Nemoj ti meni teta! Saš ti vidit, a i tvoja mater koja ti daje konjak uz kafu! Ni mu prošlo pravdanje, stara je otišla odma na telefon, a on je ostal kej posran u kujinji.
-Mile, a jesi ti munjen, sad sam najebal!
-A ja nis mogal najebat, a? Ajmo ća prije nego se vrati, kad skužije najebali smo obadva! Kafu ćemo popit u varoši. –rečem dok sam oblačil majcu. I tako smo istrčali van da nas stara nebi izbliskala. Vani je bil lipi letni dan, pa smo se veselili tome kako ćemo sest u birtiju i lagano uz kaficu prebijat bruse o purgericama i kamo ćemo ih sve otpeljat i ča šnjimi napravit. Kad tako pogljedaš na život, onda to i ne izgljeda tako loše.
Autor: Mile Rbina (pseud.)
Čitaj najbolje ličke vijesti. Skini aplikaciju Lika app.
Hrvatski
English